Tokom tri i po meseca provedena u istražnom zatvoru u Jedrenu i još šest i po meseci zabrane napuštanja Turske, 62-godišnja Leskovčanka izgubila je zdravlje, majku i državni posao. Iako je na kraju pravosnažno oslobođena svih optužbi, kaže da nijedna presuda ne može da nadoknadi deset meseci života koje joj je oduzela tuđa prevara i sopstvena naivnost. Svoju priču prvi put ispričala je za Rešetku, u nadi da će nekome biti upozorenje.
Za potrebe ove priče, ovu ženu iz Leskovca nazvaćemo Melek, po imenu koje je dobila među zatvorenicama u Jedrenu.
Sve je, kaže, počelo naizgled bezazlenom molbom dugogodišnjeg školskog druga i porodičnog prijatelja da ga automobilom odveze do Turske i poveže sa zlatarima koje je poznavala iz vremena kada je poslovno često odlazila u Istanbul.
„Neću navesti njegovo ime, ali je reč o čoveku koji je pola života proveo po zatvorima. Znam da će mnogi odmah reći da sam sama kriva što sam mu verovala, ali želim da objasnim zašto sam to učinila. Pre mnogo godina, kada sam prolazila kroz veoma težak period, pomogao mi je bez ikakvog interesa. To nikada nisam zaboravila. Znala sam kakvu prošlost ima, ali prema mojoj porodici uvek je bio više nego korektan“, priča ona.
Kako kaže, više puta ga je pitala zbog čega putuju i da li je sve legalno.
„Rekao mi je da je završio sa kriminalom, da želi da otvori zlatarsku radnju u Leskovcu i da će u Turskoj nabaviti nakit. Pokazao mi je čak i lokal koji je zakupio. Poverovala sam mu. Tu počinje moja nesreća“.
Put koji se pretvorio u noćnu moru
Pre odlaska u Tursku svratili su u Prištinu, a zatim u Drač, gde je njen saputnik odlazio na sastanke sa nepoznatim ljudima.
„Govorio je da završava stare dugove i kupuje zlato za prijatelja. Ponovo sam ga upozorila da ne želim da učestvujem ni u čemu nelegalnom. Tvrdio je da mu tako nešto više ne pada na pamet“.
Na grčko-tursku granicu stigli su 23. avgusta, u večernjim satima.
„Bila je velika gužva. Primetila sam da skoro svaki automobil prolazi kroz skener. Kada smo došli na red, aparat je počeo snažno da pišti. Pozvali su njega u prostorije policije, a meni je tada prvi put prošlo kroz glavu da se u automobilu krije nešto što ne znam“.
Verovala je da je možda reč o neprijavljenom zlatu ili oružju.
„Ni u najgorim snovima nisam pomislila da se u skrivenim pregradama automobila nalazi marihuana. Tek kada sam čula kako govori: ‘Pao sam’, shvatila sam da je sve gotovo“.
U zatvor zbog tuđe droge
Turska policija odmah ih je privela.
„Uzeli su nam krv i mokraću. Prema meni su bili korektni, dobila sam hranu i vodu, ali mi je advokat po službenoj dužnosti rekao da neću biti deportovana, već da moram kroz istragu koja može da traje mesecima. Tada sam shvatila da sam zarobljena u zemlji iz koje ne mogu da izađem“.
Kod kuće je ostavila bolesnu majku, decu i psa, uverena da će se vratiti za nekoliko dana.
„Molila sam advokaticu da obavesti moju decu gde sam. Nisam ni slutila da će upravo ona kasnije dodatno pogoršati moju tragediju“.
„Zvali su me Melek“
Već narednog dana prebačena je u istražni zatvor u Jedrenu.
„Sećanja na zatvor su teška, ali možda će zvučati neverovatno kada kažem da su uslovi bili odlični. Hrana, smeštaj, odnos stražara i lekara – sve je bilo korektno. Pošto sam bila najstarija među zatvorenicama, zvale su me ‘anje’, što znači majka, ali većina me je oslovljavala sa Melek“.
Kaže da su joj upravo druge zatvorenice pomagale da prebrodi najteže dane.
„Tešile su me kada plačem, delile sve što imaju i trudile se da mi ništa ne nedostaje“.
Vest koja ju je slomila
Prilikom prvog telefonskog razgovora sa sinom saznala je da joj je majka preminula.
„To je bio najveći šok u mom životu. Nisam mogla ni da je sahranim“.
Nedugo potom usledio je novi udarac.
„Deca su preko advokatice poslala nekoliko hiljada evra za moje troškove u zatvoru. Ona je novac uzela i nikada ga nije prijavila zatvorskoj upravi. Nisam dobila ni cent“.
Od tuge je prestala da jede.
„Posle nekoliko dana pala sam niz stepenice i polomila nogu. Operisana sam dva puta, mesecima nosila fiksator i bila potpuno nepokretna“.
Oslobođena, ali ne i slobodna
Na prvom suđenju sud ju je oslobodio optužbi, ali je tužilaštvo uložilo žalbu.
To je značilo da više nije u zatvoru, ali nije smela da napusti Tursku.
„Rekli su mi da moram da ostanem u Jedrenu dok presuda ne postane pravosnažna. Nisam imala novca, nisam mogla da hodam. U tom trenutku poželela sam da ostanem u zatvoru jer nisam znala kako da preživim„.
Pomogli su joj suprug jedne od zatvorenica, koji joj je pronašao stan, kao i njena deca, prijatelji i kolege koji su slali novac za kiriju, rehabilitaciju i osnovne životne potrebe.
Tek juna ove godine Visoki kasacioni sud potvrdio je oslobađajuću presudu, čime je konačno mogla da se vrati u Srbiju.
Povratak kući bez majke i bez posla
Po povratku u Leskovac zatekla je potpuno drugačiji život.
„Majke više nije bilo. U međuvremenu sam dobila i otkaz u državnom preduzeću u kojem sam radila“.
Protiv bivšeg poslodavca neće voditi spor, jer, kako objašnjava, srpski konzulat nije dostavio pisano obaveštenje o njenom pritvaranju.
Pokrenula je, međutim, dva druga postupka.
„Tužila sam advokaticu koja je zadržala novac moje dece i o tome obavestila Tursku advokatsku komoru. Tužila sam i državu Tursku zbog pretrpljene fizičke i duševne boli, izgubljenog posla i svih posledica koje sam pretrpela“
„Najveća kazna bila je moja naivnost“
Danas kaže da joj nijedan novac ne može vratiti ono što je izgubila.
„Deset meseci pakla, smrt majke, izgubljeno zdravlje i posao ne mogu da se plate. Najveća kazna bila je moja sopstvena naivnost. Biću srećna ako ova priča nekoga spreči da slepo veruje čak i ljudima koje poznaje ceo život“.
Njen nekadašnji prijatelj, zbog čije je droge završila iza rešetaka, zbog šverca 29,5 kilograma marihuane, osuđen je u Turskoj na 18 godina zatvora i novčanu kaznu od 10.000 evra.
Kaže da ga više nikada ne želi da vidi.
„Ono što mi je uradio je neoprostivo“, zaključuje naša sagovornica.
S.Stojiljković
