Danas sam imao jednu stresnu, tužnu i ružnu situaciju u našoj bolnici. Taman kada skrenemo misli od toga ko nas i na kakav način leči u današnje vreme, desi se neka ovakva situacija koja nas brzo vrati u realnost.
Odveo sam čoveka u Urgentni centar sa rasekotinom na glavi, obilno je krvario i zbog toga sam direktno otišao u bolnicu u deo gde se pruža hitna medicinska pomoć.
Primili su ga, pregledali i na tome svaka čast. Previli su mu ranu i zaustavili krvarenje.
Tu nastaju prvi problemi, čovek je morao da ide za Niš radi bolje dijagnostike i saniranja povreda.
Dva sata sam jurio između doma zdravlja i bolnice u pokušaju da završim papire.
Jedni te šalju kod drugih i obrnuto, čovek sa opasnim povredama glave sedi i čeka dok ja vodim raspravu oko par papira da se čovek odvede na dalje lečenje.
Konačni čin ove predstave je nastupio kada sam doneo konačno papir koji je trebao neko da mi overi i da se konačno krene za Niš.
Dok su u hodniku dve žene bez svesti, jedna baka u kolicima kojoj se gubi pogled tamo daleko, još desetak ljudi koji su se pomirili sa sudbinom da će ovde provesti noć, u sobi gde se primaju pacijenti sedi mladji gospodin, gleda u svoj mobilni telefon i klacka se na stolici.
Obratio sam mu se pitanjem šta treba da radim sa ovim papirima. Nije me primetio uopšte. Pokušao sam još par puta uz izvinjenje što ga ometam. Nije me udostojio ni da okrene glavu da me pogleda već je samo besno digao ruku i razdrao se : ČEKAJ BRE TAMO!
U tom trenutku sam osetio toliki bes, jad, tugu u isto vreme, hteo sam da mu kažem mnogo ružnih stvari, ali sam bio svestan da će biti dovoljno to što sam zatim rekao i uradio.
Izašao sam u hodnik i rekao svim onim ljudima: Evo kakvi se danas zapošljavaju da nas leče, sedite i čekajte da završi igricu.
Zatim sam glasno pitao da li neko ovde zna da radi svoj posao. Javila se medicinska sestra srednjih godina (njoj sve pohvale) i rekla: Ja ću to srediti sve će biti u redu, pustite ga, on je takav.
Potonuli smo previše kao društvo, predali smo se, dopustili smo da nam red zavode nesposobni i sebični pojedinci koje zabole za živote običnih građana.
Dokle ćemo ih pustati jer su oni jednostavno takvi?
Ona grupa ljudi koje sam naveo, koja čeka da Bog pomogne u hodniku, je oličenje današnjeg naroda. Ćutimo i trpimo da nam Bog pomogne.
Bog je milosrdan i on će pomoći, samo je pitanje da li je dovoljno sedeti i čekati na to?
Ako stepropustili...
