Punih deset dana Srbija strepi, čita, misli o maloj Danki. Nadamo se dobrim vestima, čak smo počeli da verujemo da je i najbolje što možemo da pomislimo to da su je oteli….
A jutros smo zanemeli pred strašnom istinom koja nam je razorila srca: ipak je ubijena…. zakopana, a oni koji su to učinili su deset dana ćutali, išli sredinom u kojoj žive, jeli, pili, disali, pričali, spavali….sanjali.
I onda mislimo, ali na žalost, samo danas koliko je strašan čin koji su počinili. Mislimo o maloj Danki, bebi sa cuclom u ustima koja želi da se igra i hoda neopterećena strašnim svetom koji joj je još uvek nepoznanica. Jer, tek je naučila da hoda i grabi da upozna svet.
I onda, nepažnjom, ne znam ni ja kako da nazovem, ta mala beba više nije sa nama. Nestala je u sekundi koja je mogla da se ne desi.
I onda su je uzeli, spalili, bacili… i ćutali.
Ne znam, nekako mi se čini da ranije nije bilo baš tako, da smo više bili ljudi, da smo ako ne priznavali, onda barem nismo činili dupla zverstva, a ovo sa njom je duplo zverstvo, drugih reči nema.
Neću reći da joj je bolje tamo, sigurno nije, bolje bi joj bilo da je ovde, da i dalje trčkara, da se smeje i upoznaje svet.
Samo ću reći da se bojim da ćemo već sutra zaboraviti ovih deset dana pakla i ovo stravično saznanje kraja, jer nekako nam je pamet postala kraća i čini mi se da smo oguglali na strahotu. Zaboravili smo i decu iz Ribnikara, mnogu drugu decu koja su nevino stradala, zar ne?
I ništa nismo naučili, nismo se pred ovim strašnim upozorenjima opametili….
Danka je danak koji nismo smeli da dozvolimo.
Svaka čast na napisanom tekstu…pisano iz duše…