U današnjem društvu je više no očigledno da umetnost i kultura sveukupno gube na značaju. U vremenu neprestane digitalizacije i automatizacije svega oko nas, naša leva strana mozga zajedno sa sveukupnom kulturom često postaje zapostavljena. Čini se da što više tehnički napredujemo, naša memorija i volja za očuvanjem tradicije postaju sve manje, umetnički i naučni radovi ostaju na zemlji bez ikakvih podataka o autoru, sve što vraća čoveka na njegovu prošlost i korene smatra se regresivnim i štetnim po moderno društvo.
Mladi pokazuju sve više interesovanja za programiranje, izradnju veštačkih inteligencija i robotiku sa namerom da svoje znanje unovče i rade ka daljem ubrzavanju našeg već prebrzog društva. Retko se zapitamo, šta se dešava onima koji se ne pronalaze u ovim disciplinama, sa onima koji su iz dubokog interesovanja ili puke smelosti odabrali da se u doba robota i interneta ipak bave drugom, manje profitabilnom stranom nauke. Današnje društvo vrednuje sve delatnosti koje će dalje olakšati čovekov život na zemlji, dok umetnost i nauke kao što su lingvistika, kulturologija ili filozofija gotovo sasvim gube na značaju.
O ovoj temi razgovarali smo sa studentom anglistike i ljubiteljem jezika Aleksandrom Radovanovićem, koji se kao istraživač dijalekata i kulture južne Srbije i te kako susreo sa ovim preprekama.
Aleksandar na početku razgovora obrazlaže svoje razmišljanje o značaju očuvanja kulture i o važnosti njenog istraživanja.
„Čovek ne živi kao jedinka, izolovano, već je deo društva i samim tim ima društvenu obavezu da kao pojedinac na neki način doprinese svom društvu“, ističe.
Objašnjava je i razloge svog opredeljenja za bavljenje jezičkim pitanjima.
„Ovaj način sam odabrao jer smatram da je to ono što najbolje mogu da odradim i da je to nešto što će narodu uvek ostati, bez obzira na vreme i bez obzira na stanje”.
S obzirom na to da Aleksandar gaji posebne afinitete prema južnjačkom dijalektu, zamolili smo ga da nam predstavi svoje viđenje trenutnog stanja južnih govora i da nam objasni kakve posledice na istraživanje ovih govora imaju nepreciznosti koje se odnose na određenje južnog i južnjačkog.
,,Mislim da je pitanje očuvanja jezika i kulture sekundarno, jer ukoliko čovek ne počne od sebe, dublje probleme ne može ni sagledati na ispravan način. Pre svega, pod ovim mislim na problem ’južnjačkog’ identiteta koji se umnogome zasniva na nezdravim principima gde ne postoji konsenzus niti saglasnost šta se podrazumeva pod jugom, a kamoli šta ,’južnjaka’ čini južnjakom i kako pristupiti problemu ’južnjaštva’. Ovaj problem nije nov niti unikatan i mnoge zajednice se i danas suočavaju sa njim, kao što su i kroz vekove. U nekoj meri je tu kriva relnost graničnih identiteta, ali ne mogu se za sve kriviti eksterni faktori. Kao što rekoh, čovek mora poći najpre od samog sebe i izgraditi pozitivan identitet koji se ne zasniva na podelama tipa mi/oni ili naši/drugi i mora uvek obraćati pažnju na sastojke koje sam dodaje u smesu svog identiteta. Ukoliko se ova pitanja razreše, ljudi će biti slobodniji da budu svoji, pa samim time i da čuvaju svoje”, naglašava Aleksandar.
On dodaje da je u istraživanjima južnih srpskih govora nailazio na izvesne poteškoće,
,,U suštini, to su isti problemi sa kojima su se već vekovima suočavali istraživači i pre mene – to je nedostatak vremena, sredstava, nedostatak ohrabrenja, u suštini, nedostatak prilika. Najveća prepreka istraživanja kulture ogleda se u tome što se kultura polako briše. Ljudi nemaju vremena ili uslova da zbog raznih socijalnih, političkih ili ekonomskih faktora održe svoju kulturu i identitet, naročito ako nemaju zdravu vezu sa svojim identitetom“, objašnjava.
Za kraj razgovora želeli smo da saznamo šta bi Aleksandar poručio onim istraživačima koji bi krenuli istim putem. Za one koji bi se osmelili da krenu u ovaj zahtevan poduhvat Aleksandar ima precizne savete.
,,Da ne zastranjuju. Da ne zloupotrebljavaju i izvrću i da ne izgaraju nepotrebno. Hiperfiksacija nikad nije dobra, postoje važnije stvari u životu i to svi znamo, ali ukoliko ste u mogućnosti da na koji god način doprinesete i mislite da je ta mogućnost realno ostvariva, ne stidite se i ne posustajte, iskoristite priliku, učinite nešto za sebe i druge – ne samo za jezik ili kulturu, već i uopšte”, zaključuje.
Ako se išta može izvući kao naravoučenije iz ovog razgovora jeste da ne pristajemo na stigmatizaciju bilo koje grupe ljudi, da poštujemo sebe i druge i da nevezano za stanje modernog sveta treba raditi na sebi, gajiti svoja interesovanja i insistirati na poštovanju svega onoga što čini našu kulturu i identitet, jer je to prvi korak ka oplemenjivanju otuđenog modernog društva.
Kao što Radovanović navodi, ako težimo ka ikakvom progresu kao zajednica, finansije i lična korist moraju biti sekundarne, kako svojom sebičnošću ne bismo izazvali kolaps svih ključnih principa na kojima društvo počiva.
Autor: Đorđe Mičić
