Povodom Međunarodnog praznika rada, gradonačelnik Leskovca Goran Cvetanović poručio je da je Prvi maj dan kada se slavi rad, ali i podseća na borbu radnika za humanije uslove rada i pravednije društvo.
On je istakao da je obaveza lokalne samouprave da gradi društvo u kojem će svako imati pravo na rad i mogućnost da dostojno živi od svog rada, naglašavajući da je stvaranje i unapređenje pozitivne poslovne klime ključni prioritet.
„Prioritet mora biti stvaranje i unapređenje pozitivne poslovne klime koja će pogodovati i radnicima i poslodavcima, jer bez njih nema ekonomskog razvoja“, naveo je Cvetanović, poželevši sugrađanima da praznik provedu u zdravlju i dobrom raspoloženju.
Međutim, dok zvanične poruke govore o napretku i stabilnosti, podaci ukazuju na drugačiju sliku na terenu.
Samo tokom 2025. godine u Srbiji je otpušteno više od 6.000 radnika u industriji, a kriza narudžbina iz Evropske unije direktno pogađa i Leskovac. U najvećim fabrikama auto-industrije u ovom gradu, situacija je sve napetija.
U fabrici „Jura“, podsetimo, početkom 2026. godine dolazi do ozbiljnog radničkog konflikta i pritiska sindikata, uz planove da do 300 radnika bude poslato na plaćeno odsustvo, a do 45 dobije otkaz. Sindikati su deo tih mera uspeli da blokiraju i zatraže pregovore.
Iako nema formalnog štrajka, reč je o ozbiljnom industrijskom sporu sa elementima radničkog konflikta.
Slična situacija beleži se i u „Aptivu“, gde nije bilo zvaničnih štrajkova, ali sindikati upozoravaju da je u ovom i povezanim pogonima izgubljeno više od 2.000 radnih mesta u poslednjih nekoliko godina, uz najave oštrijih sindikalnih akcija.
Leskovac se trenutno ne suočava sa otvorenim štrajkovima, već sa takozvanom „tihom radničkom krizom“, koju karakterišu otpuštanja, plaćena odsustva i pojačan pritisak sindikata.
Strah umesto solidarnosi
Sagovornici Rešetke tvrde da je ključni razlog izostanka štrajkova – strah.
U fabrikama sa velikim brojem zaposlenih, gde su ugovori često oročeni, a sindikati slabi ili pod pritiskom, odluka o štrajku za mnoge znači i rizik od gubitka posla.
„Ljudi ćute jer znaju da iza kapije čeka neko ko će raditi za istu ili manju platu“, kaže za Rešetku jedan radnik iz fabrike kablova koji je insistirao na anonimnosti.
Uz to, veliki broj zaposlenih dolazi iz socijalno ugroženih kategorija, gde i minimalna plata predstavlja jedini izvor prihoda za celu porodicu.
Grad bez glasa
Ekonomisti upozoravaju da odsustvo štrajkova ne znači stabilnost, već često – suprotno.
„Kada imate pad zaposlenosti, pogoršanje uslova rada i izostanak radničkog organizovanja, to je znak duboke neravnoteže moći između poslodavaca i zaposlenih“, kaže jedan od sagovornika Rešetke.
U takvom sistemu, radnici biraju sigurnost danas umesto neizvesne borbe za sutra.
Mir koji nije dobra vest
Leskovac danas nema štrajkove, ali nema ni sigurnost. Umesto bunta, dominiraju tišina i individualne borbe. Umesto kolektivnog otpora – pregovori iza zatvorenih vrata.
A dok radnici ćute, broj radnih mesta se smanjuje. Pitanje više nije zašto nema štrajkova. Pitanje je – šta će se desiti kada tišina prestane.
D.Marinković
Ako stepropustili...
