Umesto da 6. septembar, dan kada je Leskovac sravnjen sa zemljom u savezničkom bombardovanju u kojem je poginulo oko dve hiljade ljudi, proglasi danom žalosti, istoričar Hranislav Rakić (koji je četiri decenije bio direktor Narodnog muzeja Leskovac) proganjao je one koji su početkom devedesetih godina prošlog veka pisali istinu o tom bombardovanju, a danas pokušava da prekraja istoriju.
I ne samo to. Već, njišući se niz politički vetar, podignute glave isti taj licemerni Rakić, komunista koji je u brojnim knjigama o partizanskim podvizima najveću tragediju grada Leskovca decenijama ignorisao, polaže vence na spomen česmi u centru grada.
“Postoje dve knjige o bombardovanju, jedna je ’Bombardovanje Leskovca’ u kojoj smo autori Žika Stojković i ja, gde ima detaljan spisak poginulih ljudi u tom bombardovanju. Inače, s obzirom na prizor nakon bombardovanja, mnogi su mislili da je veliki broj ljudi poginuo, spominjala se i brojka od 7.000. Leskovac je u to vreme imao oko 20-21.000 stanovnika, pa ispada da je svaki treći poginuo. To nije tačno, ali nije ni utvrđeno…“, izjavio je bez stida i srama pre nekoliko dana u intervjuu za JUGpress sam Rakić, a u nastavku razgovora pokušavao da opravda činjenicu da je Koča Popović tražio bombardovanje Leskovca.
Čovek, koga kolege u gradu na Veternici nazivaju „kasapinom leskovačke istorije“, pokušao je pre par godina čak i da osujeti istorijske činjenice zlatnog doba Leskovca između dva rata samo zato što sa njim komunisti nisu imali nikakve veze, danas je dobio odgovor od istoričara Veroljuba Trajkovića koji prosleđujemo u celosti:
„Dugo sam se nosio mišlju dali treba ući u polemiku sa uvaženim kolegama Hranislavom Rakićem i njegovim vernim saputnikom Prof. dr Živanom Stojkovićem , starim nezamenljivim istoričarima koji su dugo prisutnii u istoriografiji Leskovca braneći istoriju Leskovca do poslednje kapi od najezde mlađih kolega.
Ovog puta sam prelomio a povod je 78-a godišnjica Savezničkog bombardovanja Leskovca 6. Septembra 1944. godine
Za mene su oni ipak drage kolege od kojih sam i naučio ponešto a naročito o tom famoznom savezničkom bombardovanju koga oni i dan danas ne nazivaju “Savezničko” nekako im je teško da to izgovore. Naučio sam to da o ovom događaju nije trebalo ćutati jer se ćutalo 50. godinai to nije malo i to je činjenica koju oni konačno moraju da prihvate.
Da zlo bude veće i dalje bi ćutali da se nismo drznuli i hrabro uhvatili u koštac razbijajući tu tabu temu koja se zvala Savezničko bombardovanje Leskovca, bez obzira na sve posledice a bilo ih je.
Da krenemo redom uz određena potsećanja a povod je autorski tekst objavljen u Jugpressu od 7. septembra 2022.godine sa potpisom Hranislava Rakića
Uvaženi Rakić kreće sa pitanjem da li neko ume da kaže zašto je bombardovan Leskovac dakle on je još uvek na samom početku samo što sad nisu prošle 50 već 78 godina.
Kaže da postoje dve knjige jedna je kako on kaže „Bombardovanje Leskovca“, citiram „ u kojoj smo autori Živan Stojković i ja „ drugu knjigu naravno i ne pominje mada mislim da je zbog javnosti pa ako hoćemo iz pristojnosti to trebao da uradi, da navede I naslov knjige kao I autore, zašto to samo on zna.
Ovde bi se zadržao na trenutak i malo prokomentarisao ili bolje rečeno potsetio bi Hranislava Rakića na neke činjenice koje on naravno može da ospori ali argumentovano ne kao do sad da više koristi pljuvačku a manje dokaze.
Kao prvo o kojoj knjizi to Rakić govori. Jel to na onaj seminarski rad od 24 stranice teksta A-5 formata sa blago rečeno pozajmljenim spiskom poginulih za vreme savezničkog bombardovanja i fotografijama koje smo u sklopu projekta „ Savezničkog bombardovanja Leskovca 6. Septembra 1944. godine“ izložili na izložbi i koje su u nekom trenutku nestale pa su se volšebno našle u štampariji Napredak. Jel se o tom Vašem istraživanju govori. Jel to ona knjiga koja je štampana 1995. a antidatirana na 1994. godinu kako bi se uvaženi autori predstavili kao pioniri koji su prvi progovorili kako kažu o bombardovanju Leskovca.
I dok smo još na početku svih tih događaja pitao bih Hranislava Rakića još i ovo. Zašto ste nakon osnivanja Organizacionog odbora i usvojenog naslova pod nazivom „Savezničko bombardovanje Leskovca 6. Septembra 1944. godine“ trošili toliku silnu energiju kako bi promeneli odluku SO. Leskovac kao i naziv teme pod jednim opštim imenom „ Oslobođenje Leskovca“. Verovatno ste zaboravili ali potsetiću Vas, to je sve zbog toga da se i dalje marginalizuje pitanje savezničkog bombardovanja Leskovca da se ne priča previše o tom najtragičnijem trenutku za građane Leskovca , stiče se utisak da ste branili ili branili se od nečega verovatno ste imali neki razlog ne bih ulazio u tumačenje.
Umesto toga citirao bi autore na samom početku predgovora „ Pedeset godina bombardovanja Leskovca 6.septembra 1944.jednog od najtragičnijih događaja u njegovoj burnoj istoriji , događaj je kojii je dostojan leskovačkog ponosa, hrabrosti i prkosa …….To je i bio razlog da se sa sasvim prihvatljive istorijske distance, od pet decenija, vratimo ovom događaju ne zato što to do sada nismo smeli ili hteli već zato što je suviše bolan za podsećanje i suviše težak za pamćenje“ .
Posle ovoga meni je malo jasnije šta se zapravo događalo i zašto se ćutalo punih 50.godina ali moram da dodam da su autori istovremeno bili i savremenici tog odvratnog bombardovanja bežali su i skrivali se kako bi sačuvali svoje živote gde je nakon toga sačinjen i spisak poginulih i umrlih od zadobijenih rana za vreme bombardovanja Leskovca komese kasnije gubi trag. Zamislite da se tog trenutka neko zainteresovao i da se nije čekalo ovoliko dugo, danas nebih postavljali pitanje broja poginulihi nebi nagađali i lupali i licitirali sa brojem poginulih. Mislim da pomenuti autori koji su usput rečeno imali i tapiju nad istorijom Leskovca imaju pomalo i odgovornost zato što se nisu ranije zainteresovali, nego čekali nove generacije koje su usput saplitali proglašavajući ih za četnike i protivnike tadašnjeg sistema, tražeći da se njihova knjiga „Savezničko bombardovanje Leskovca 6.septembra 1944. godine –studija i dokumenti“ zabrani, da se Opština Leskovac odrekne te knjige da se otpusti novinar Televizije Leskovac zbog pozivanja ovih autora u emisiji i td. (za sve ovo postoji dokumentacija).
I sasvim na kraju žao mi je to što ovaj problem nismo međusobno rešili kroz razgovore, snagom argumenata I činjenica, žao mi je zato što ovakvu polemiku vodim sa Hranislavom Rakićem koga van istoriografije izuzetno poštujem ali nažalost savezničko bombardovanje Leskovca nas je suprostavilo tako das u ovakvi tekstovi zbog javnosti preko potrebni“.
Ako stepropustili...
Bombardovanje vaznih nacistickih ciljeva (prvenstveno infrastrukturnih kao sto su mostovi, stanice, putevi….) je bio poslednji udarac okupatorima, istrazite malo sada kada vec imate ovoliki internet, mozete proveriti iz vise izvora. Bombardovanje ciljeva u Jugoslaviji je zahtevao prvo Draza Mihajlovic, a zatim i sam Tito, jer je to bio deo strategije da se poraze okupatori, i saveznici su bombardovali one mete koje od njih zahtevao tadasnji vojni vrh Jugoslavije. Problem je prvenstveno bio sto gerilske borbe partizana nisu bile dovoljne, potrebna je bila podrska iz vazduha koju su jedino mogli da pruze Englezi i Amerikanci jer su Rusi ginuli na drugom frontu, i morali svojim trupama da pruze podrsku iz vazduha. U to vreme, ne znam da li znate, ciljani su vazni infrastrukturni objekti da bi se okupatori saterali u cosak. Kako su u mnogim gradovima pa i u Leskovcu takvi objekti bili veoma cesto blizu naselja, bilo je i dosta civilnih zrtava jer su tadasnji bombarderi imali manju preciznost, sta vise, smatralo se da je pogodjena meta ako 50% bombi padne u krugu od 300m, znaci krug delovanja je bio nekada i ceo kilometar, sto je polovina gradskog jezgrad Leskovca. Kako je zeleznicka stanica u Leskovcu bila odmah pored pijace, nazalost nastadalo je mnogo nasih sugradjana. Tako da bih zamolio ove istoricare da se drze istorije, a da strucnu procenu ostave kadru koji je poznavao sposobnosti avijacije u to vreme. Namerno nije bombardovan nijedan civilni objekat, niti je na americkim bombama pisalo „Srecan Uskrs!“ kada je bombardovan Beograd. Te slike su napravljene za vreme Korejskog rata ’51. a ne u doba Drugog svetskog rata. Broj pilota americke avijacije koji je poginuo je preko 85.000 a britanske oko 55.000. Nije sve crno i belo kao sto se prikazuje…
Зикс, Лесковац је бомбардован по налогу ЈБ Тита и Коче Поповића. Драгољуб Михаиловић није тражио бомбардовање српских градова нити узалудно просипање српске крви.
Ако су нацистички циљеви биле школе, болнице, пијаце и стамбени објекти – онда теби стручњаче свака част на резоновању. КПЈ је највеће зло које је задесило српски народ после Другог светског рата. А ти, Ракић, Стојковић и њима слични сте последњи „гасови“ тог тоталитарног, антидемократског, антисрпског и антицивилизацијског система. Сва срећа па сте пензионери и више не одлучујете о било чему. Остаје вам само да испуштате гасове.