„Moj film nikada nije samo film“, kaže rediteljka Ivana Mladenović, ovogodišnja dobitnica nagrade „Otisak Gorana Paskaljevića“, koja je tokom 19. Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije učestvovala u razgovoru „Između kadrova“.
Mladenović, rođena u Kladovu, već 21 godinu živi u Rumuniji, gde je završila studije režije. Iako je profesionalno vezana za rumunsku kinematografiju, poslednjih godina sve više vremena provodi u Srbiji i sarađuje sa domaćim filmskim autorima.
„U Rumuniji me svi znaju što se tiče filmske industrije. Od korone mnogo više vremena provodim u Srbiji. Baš sam želela da više sarađujem sa ljudima iz Srbije“, rekla je Mladenović.
Na filmu „Sorela di Klausura“ sarađivala je sa Vanjom Kovačević, montažerkom, Momirom Miloševićem, koji je zajedno sa njom pisao scenario, i Draganom von Petrovićem, montažerom.
Ipak, kako kaže, njeni filmovi ostaju duboko ukorenjeni u rumunskom jeziku i društvu.
„Iako su teme kojima se bavim univerzalne, to su i dalje filmovi na rumunskom jeziku, zato što su to autobiografske priče ljudi iz Rumunije. A sa druge strane, odrasla sam na filmovima iz Srbije. Tako da u Srbiji sam Rumunka, u Rumuniji Srpkinja, tako to ide“, rekla je rediteljka.
Filmovi koji su je obeležili
Njen prvi dugometražni igrani film „Vojnici. Priča iz Ferentarija“, nastao je prema rumunskom bestseleru Adriana Šiopa, koji u filmu tumači i glavnu ulogu.
Film prati antropologa Adriana Šiopa, koji pokušava da napiše doktorski rad o romskoj muzici u romskom naselju u Bukureštu, gde upoznaje Alberta i započinje vezu sa njim. Film se bavi odnosom Rumuna i Roma u tom delu Bukurešta.
Tom ostvarenju prethodio je dokumentarni film „Isključi svetlo“, koji prati sudbine trojice maloletnih zatvorenika.
„To su deca između 16 i 18 godina koja su počinila krivična dela. Pozvali su me da radim sa Florinom Šerbanom, jer je on radio kasting za svoju školu glume koju je organizovao u rumunskim zatvorima“, ispričala je Mladenović.
Prisustvovala je radionicama i zajedno sa Šerbanom pripremala mladiće za njegove filmove, a isti naturščici koji su se pojavili u njegovom filmu „Kad hoću da zviždim, zviždim“ postali su i protagonisti njenog dokumentarca.
Pratila ih je tokom izlaska iz zatvora i njihovog pokušaja da se ponovo prilagode društvu.
„To je film koji mislim da me je najviše, na neki način, obeležio.“
Rad na toj priči trajao je godinama – najpre tri i po godine u rumunskim zatvorima, a zatim još godinu i po dana montaže.
„Nisam nikada mislila, kada sam otišla u Rumuniju da studiram film, da ću se baviti ovim temama. To se naprosto tako desilo“, rekla je.
„Film nikada nije bio samo film“
Iskustvo rada na „Vojnicima“ za Mladenović je bilo veoma intenzivno. Nakon filma, kako je ispričala, dve godine joj je od stresa opadala kosa u pečatima.
„Da li ću nešto da pogrešim, da li sam nekada možda postupila neetički. I naravno, bili su protesti protiv filma. Sećam se tada, 2017. da je mene to sve jako pogodilo.“
Vratila se tada u Kladovo, kod roditelja, i bavila sobom. Iz tog perioda nastao je film „Ivana Grozna“, autobiografska priča o ženi koja je hipohondar, stalno pokušava da pronađe šta nije u redu sa njom i preispituje sopstveni život i rad.
Film je, kako kaže, nastao gotovo bez budžeta.
„Pozajmila sam 10.000 evra od jednog druga koji je već pomagao različite romske umetnike. I u stvari, on je platio tada kameru, rasvetu i zvuk.“
Pomogli su i ljudi iz Kladova – vlasnici hotela i kafića, kao i jedan čovek koji živi u Americi, koji je njenom ocu doneo 1.000 dolara i podržao film.
Mladenović kaže da nije želela da čeka da se obezbedi veliki budžet.
„Želela sam da snimim taj film dok je meni loše.“
U filmu su igrali njena porodica, prijatelji i brojni ljudi iz Kladova, uključujući i pojedine članove opštinskog veća.
Iako je priča autobiografska, scenario je bio precizno napisan i uvežbavan.
„Često me pitaju da li su tvoji filmovi improvizacija ili ne. Oni apsolutno nisu improvizacija. Naturščici u ’Vojnicima’ su vežbali godinu i po dana, a u ’Ivani Groznoj’ otprilike oko četiri do šest meseci.“
Od Kladova do Lokarna
Nakon autobiografskog ostvarenja „Ivana Grozna“, prošle godine je u Lokarnu premijerno prikazan film „Sorela di Klausura“.
Film prati tridesetšestogodišnju Stelu, koja se zaljubljuje u poznatog balkanskog muzičara i, uz pomoć starlete-muzičarke Vere, odlazi u Bukurešt u želji da ga upozna i pobegne od siromaštva.
Mladenović kaže da je stvarnost njenih junakinja zapravo mnogo teža od onoga što se vidi na filmu.
„Moj film je mnogo komičniji, more life than life is. Život mojih junakinja je mnogo teži nego što je to u filmu.“
Scenario je nastao iz rukopisa Lilijane Pelić, koji je Mladenović dobila od Anke Pop.
„Tek onda kada sam upoznala Lilijanu, shvatila sam u stvari koliko je njen život težak.“
Za ovaj film prvi put je radila sa dve profesionalne glumice. Do tada je, kako kaže, uglavnom koristila naturščike, jer nije verovala da profesionalni glumci mogu da portretišu delove zajednice o kojima je govorila.
„Sada sam promenila mišljenje, jer su me ove dve glavne glumice u ’Soreli’ naučile mnogim stvarima.“
Ispred i iza kamere
Ivana Mladenović govorila je i o svom glumačkom iskustvu. Igrala je u filmu Radu Žudea „Srce sa ožiljcima“, seriji „Blok 27“, kao i u novom filmu Srđana Dragojevića „Osmi mart“.
O radu sa Dragojevićem kaže da joj je to bilo veoma zanimljivo iskustvo, posebno zbog mogućnosti da vidi način na koji reditelj radi sa ekipom.
U filmu ima scenu sa Ksenijom Marinković.
„Kada znaš da nisi glumac, a imaš neke partnere koji su zaista ogromni glumci, pojede te živi blam što si tu“, rekla je uz osmeh, dodajući da joj je Ksenija Marinković mnogo pomogla tokom snimanja.
„Pisanje mi je najteže“
Govoreći o budućnosti, Mladenović je otkrila da priprema kratki dokumentarni film, ali i dugometražni dokumentarac o jednom kontroverznom suđenju u Rumuniji.
Ovoga puta, međutim, želi drugačiji pristup scenariju.
„Zaista želim da imam najbolji mogući scenario, jer sam do sada radila sa scenarijima koji su ostavljali prostora za improvizaciju u režiji. Mislim da bih sada želela da probam nešto drugo.“
Priznaje da joj je upravo pisanje najteži deo posla.
„Mislim da postoji ta nesigurnost, od kad sam se preselila u Rumuniju, da ni na srpskom ni na rumunskom zapravo ne mogu da se potpuno izrazim. Mislim da sada zaista želim da radim sa profesionalnim scenaristom.“
A kada je reč o nagradama, Mladenović kaže da im se, kao i svaki autor, raduje – posebno zbog toga što između dva filma često prođe mnogo godina.
„Mi napravimo film i onda pet godina ne napravimo film, tako da se odviknemo od nagrada tih pet godina, i onda one dođu posle pet ili šest ili sedam godina ponovo.“
Ovogodišnji „Otisak Gorana Paskaljevića“, uručen Ivani Mladenović na 19. LIFFE-u, tako dolazi u trenutku kada iza sebe već ima filmove nastale iz veoma ličnih i društveno složenih priča, ali i nove projekte kojima, kako je najavila u Leskovcu, želi da otvori drugačije autorske prostore.
