Centar Leskovca, baš na mestu čuvenih fonatana na novom trgu nekada je delovao “egzotično i aromatično”, tu smo plesali u “Ekstazi” sve dok nije stigao “Disko butik”.
Na svega dvadesetak koraka od pozornice na sadašnjem gradskom trgu prema Osmospratnici nalazili tu negde šezdesetih godina prošlog veka u nizu prodavnica obuće Borovo, zanatska radnja, kafana “Radan”, Narodni magazin neka vrsta prodavnice mešovite robe, Domaća radinost, restoran Soko i bioskop “11. Oktobar”. Iza njih je bio javni gradski nužnik, uveliko dotrajao, proistekao iz vremena izmedju dva velika rata, godinama neodržavan, nehigijenski i to je bilo “egzotično i aromatično” mesto, drugim rečima ruglo grada koji je porušen 1979. godine. Odmah iza nužnika prema zgradi bišve Modne kuće gde je sada Unicredit banka nalazila se hala u kojoj je poznati gradski lik Nane držao diskoteku “Ekstaza” i gde je omladina vikendom uživala u muzici. Da bila je to muzika koja je polako osvajala ukuse omladine cele bivše Jugoslavije, rok, pop, balade, šlageri…E nakon diskoteke “Ekstaza” ovde je TP “Duvan” sredinom sedamdesetih otvorio prodavnicu gramofonskih kaseta i ploča “Disko butik” – Brka (čuveni prodavac) i već tada su počeli neki novi zvuci zvani turbo-folk koji su parali uši prolaznika.
Kafana “RADAN” – kultno mesto pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina nalazila se na gore opisanom mestu ali je imala dva života. Prvi do sredine šezdesetih godina kada je bila u “sendviču” izmedju zanatske radnje i gore opisanog Narodnog magazina. Na toj prvoj lokaciji počeo je karijeru Toma Zdravković i Silvana Armenulić. Bila je to prava birtija sa oko dvadeset kafanskih stolova sa kariranim stolnjacima uglavnom zeleno-žućkaste boje sa binom za muziku u dubini kafane. Pod kafane od patosa glancanog panol pastom, portali od drveta, ulazna vrata takodje, plafoni visoki, požuteli, a šank više nalik na veliki šalter iza koga se nalazilo osoblje koje danas nazivamo šankerima. Ovaj deo zgrade počev od prodavnice Borovo do Narodnog magazina je porušen sredinom šezdesetih i njihovim uklanjanjem gradski nužnik je ostao na vetrometini kao neki gradski suvenir.
Drugi život kafana “Radan” otpočela je u prizemlju zgrade Domaće radinosti, a enterijer kafane je autentično preslikan kao u prethodnom lokalu, opet klasična birtija toga doba uvek je mirisala na domaću rakiju – brlju, crni lukac ali i na roštilj koji je uvek ovde bio vrhunski.
Kafana “Radan” završila je epopeju 1979. godine rušenjem objekta Domaće radinosti, restorana “Soko”, bioskopa “11. Oktobar” i čuvenog nužnika zbog izgradnje parka i dočeka štafete mladosti.
Hotel “DUBOČICA” – hotel D kategorije, predratno arhitektonsko remek delo u samom centru grada i danas postoji kao objekat sa promenjenom namenom.
Ispred hotela u celoj dužini objekta i celom širinom trotoara velika letnja bašta sa preko trideset stolova oivičena dužinom trotoara metalnom pokretnom ogradom sa pravougaonim cvetnim žardinjerama. Nezaobilazni motiv kariranih stoljnjaka i pored svakog stola suncobran.
Unutrašnji enterijer patos, ogromna sala za oko 150 gostiju i u centralnom delu šank a pored šanka i poveći šalter iza koga su bile servirke i roštilj majstori. Sve do sredine devedesetih ovde su se organizovala i svadbena veselja vikendom. Roštilj vrhunski ali i pomfrit. Konobari u tradicionalno crnim pantalonama, bela košulja i crna leptir ili klasična kravata a u zadnjem džepu veliki budjelar.
Iza ugla prema RFZO nalazilo se službeni ulaz u hotel, recepcija za prijavu gostiju, na prvom i drugom spratu uprava HTUP “Balkan”, a na ostalim spratovima sobe. Uglavnom su sobe bile bez kupatila a na svakom spratu je bilo zajedničko kupatilo.
Motel “ATINA” – na preriferiji grada, kod sadašnjeg AMD, pored puta “Bratstvo-jedinstvo” gradjevina s kraja šezdesetih godina, postoji i danas i u sklopu njega je “akva park”.
Imao je dve sale na gornjem nivou, veliku za oko 150 gostiju i malu za oko 80 gostiju koje su bile od staklenih portala i gde su redovno organizovane proslave i svadbena veselja. Na gornjem nivou ogromna letnja bašta koja se prostirala celom dužinom na jugu i istoku sa oko 30 stolova. Ovde je Balkanov upravljački tim konačno napustio karirane stolnjake i prešaltovao se na beli damast.
Uz izvrstan roštilj, možda i najkvalitetniji u gradu interesantno je da je na terasi odnosno bašti početkom sedamdesetih postavljen džuboks gde su se stalno vrtele pesme popularnih narodnjaka toga doba: Silvane, Tozovca, Hokija, Kvake….
U prizemlju motela restoran koji je radio od 22 časova uveče do 6 časova ujutru. Bilo je tu svakojakih gostiju, putnika namernika, šofera, ljubitelja čašice, dama sumnjivog morala…
Trežnjenje od akohola je išlo uglavnom nakon 3 časova ujutru uz supu koja je bila promenljivog ukusa i kvaliteta ali je ostala upamćena kao Cajpi supa po nadimku majstora koji je pripremao.
