Kafane u krugu zvanom „Kukuriku Siti“ i čuveni „Džez klub“

Iskockana, široka ulica sa pešačkim ostrvom na sredini. Ulica je vikendom bila zatvorena u večernjim satima (sem za autobuse) i mladi su ovde kružili – šetali – popularni Korzo. Danju je sve vrvelo od autobusa kojima je ovde bilo stajalište odnosno polazna stanica za obližnja sela. Zbog toga je kružila priča i mnogi su ovaj  deo grada nazivali „Kukuriku Siti„.

Na Širokoj čaršiji „sudbinski“ su se nalazile možda i najpopularnije kafane HUP-a Balkan i to: FK DUBOČICA, ZELENGORA, KOZARA i KONDIR.

Kad pričamo o ovom kraju neizostavno iako nije pripadao Balkanu moramo da spomenemo i čuveni „Džez klub“ u vlasništvu Vinarske iz Vlasotinca.

ZELENGORA, gledano iz pravca Tehnološkog fakulteta desno, odmah preko puta čuvene apoteke Prvi maj. Zvali smo je kafanom a više je ličila na birtiju – bife. Imala je svoju letnju baštu koja je zauzimala trotoar sve do ulice, pet stolova sa kariranim stolnjacima. Bašta uvek puna gostiju od ranog jutra do fajronta. Unutrašnji deo kafane uzak ali dugačak u dubini sa deset stolova, opet sa kariranim stolnjacima. Kafana uvek puna gostiju i ono što danas ne krasi kafiće mirisala je na rakiju, domaću, ljutu. 1992. godine zatvorena i na njeno mesto je Balkan otvorio poslastičaru Minjon.

KOZARA, samo pedesetak metara dalje od Zelengore. Imala je dva svoja „života“. Prvi boemski, kafanski i drugi kada su njenim imenu posle renoviranja dodali Nacionalni restoran Kozara.

Boemski „život“ kafane Kozara je priča za pamćenje. Svi stolnjaci u kafani su bili ili svilenkasto beli ili karirani. Zbog fleka od masti, jela i pića kružila je priča da od njih može da se kuva supa. Kafana je bila omiljeno mesto boema, meraklija, ljubimaca pića a vrlo često pleh muzika je bila deo ambijenta dok je zadnjeg dana godine pleh muzika svirala do fajronta i gosti meraklije su tako ispraćali staru godinu, a već drugog januara pleh muzika je najavljivala Novu godinu. Sredinom osamdesetih godina kafana je kompletno renovirana, uloženo je u njen enterijer, postavljeni su novi stolovi a okolo njih niski paravanimi sa malim žardinjerama,  desno od ulaza je postavljen šank, na trotoaru velika letnja bašta oivičena drvenom ogradom i cvećem, dovedeni majstori roštilja i kafana je postala Naciionalni restoran Kozara sve do sredine dvehiljaditih kada je zatvorena.

KONDIR, iza današnje prodavnice Big Ben satova, u zanatskom centru, uradjen u turskom stilu, sa kaldrmom na ulazu. Unutra enterijer na zidovima sa narodnim nošnjom i opancima, moderna kujna, specijaliteti sa roštilja, kuvana jela… Prijatno mesto za večernje izlaske a i mesto gde su funkcioneri dovodili svoje poslovne saradnike.

FK DUBOČICA, postoji i danas u privatnoj režiji, pedesetak metara od Tehnološkog fakulteta levo prema centru. U prizemlju kafane desetak stolova, čuveni Balkanov stil, karirani stolnjaci, šank u dubini, neizostavni miris rakije ali ovde ste mogli oduvek da uživate u čuvenim specijalitetima sa skare majstora Mrce. Na spratu kafane išlo se unutrašnjim stepeništem, desetak stolova, šank na ulazu, na kraju terasa. Ovde su stolnjaci bili svilenkasto beli i kristalno čisti. Kao što kaže i ime FK, ovde su nakon utakmica koje je igrala FK Dubočica priredjivani ručkovi i večere za domaće i gostujuće fudbalere i trenere.

PRODAVNICA VINAR, je neizostavni deo Široke čaršije, nije vezana za Balkanove kafane ali za stari Leskovac sigurno jeste.

Prvobitno se nalazila desetak metara od bivšeg otpada Megoteks, pored Varteksa baš negde gde se sada nalazi veliki sat ispred kompleksa zvanog rupa. Ova prodavnica je imala od vrata pa sve do dubine ušravljene daske pored zida i nekoliko barskih stolica. Ljubitelji dobre kapljice (rakije), piva ili vina ovde su pili iz flaša pa je prodavnica u gradskim kuloarima prozvana Džez klub a sve zbog tehnike potezanja flaša. Ova prodavnica je iseljena stotinak metara dalje, preko puta Big Ben satova ali je enterijer ostao isti i isti način ispijanja pića. Dugogodišnji prodavac, od osnivanja pa do penzije ovde je bio čuveni Boža Vinar – Vinar se zvala prodavnica.