Superheroji su danas u modi. Oni mogu sve. Neki prelaze kontinente jer imaju superkrila. Ne kupuju oni ta krila na berzi oružja. Oni to dobijaju u toku noći, u neko doba dana ili po potrebi.
Superheroj može da bude podmornica ili brod. Ako neprijatelj vreba u mračnim dubinama, onda taj naš junak zaroni i vodi dugu iscrpljuću bitku sa tom nemani koju, na kraju, uvek pobedi.
Superheroj se uvek bolje snalazi u visinama.
Tamo ima svoje fanove.
Naravno da oni uopšte ne postoje, baš kao i on, ali on ih prebroji, uvrsti u svoj svet i opet izlazi kao pobednik.
Dole,na zemlji neki ljudi mu kliču. Nesudite im.
Vole iluziju. Možda oni u svoje živote ne smeju da pogledaju.
Priznaćete, lakše je gledati u nebo, identifikovati se sa svojim junakom, nego baciti pogled na cipele koje su ti nekako velike i tuđe, a ti se pretvaraš da su tvoje, jer misliš da si srećnik kome je dozvoljeno da bude deo iluzije.
Postoje neki britki ljudi, mladi ljudi koji znaju da su to iza Superheroja kulise, da on njihovoj državi ne pripada, prosto zato što nije realan.
Koračaju smelo i tako nateraju one koji kliču svom idolu da, ipak malo razmisle.
Ako postojiš, ti si realan.
Ono je ipak samo igrica u kojoj taj junak govori veoma malo. Sve manje, u stvari.
Možda ovi u ržziji u početku kubure sa sinhronizacijom.
Kako njegova akcija odmiče, zvuk je sve bolji.
Na kraju priče stigne do topa. Top je ipak za Superheroja pocetak kraja.
Ako stepropustili...
