Ni kulturni život po kom je Leskovac ranije bio poznat više ne postoji, ljudi su se povukli u svoje domove gde neguju mir i uspomene na prošlost, istakla je umetnica Jovana Dimitrijevič u Artget galeriji Kulturnog centra Beograda, gde je u okviru pratećeg programa izložbe njrnih fotografija „Leskovački gotik. Rajski vrt“ održano vođenje krroz izložbu kao i prezentacija fotografija Srđana Veljovića – performansa Jovane Dimitrijević izvedenih u Studentskom kulturnom centru (SKC) između 2007. i 2009. godine.
Veliko interesovanje publike izazvao je sam broj fotografisanih ljudi i mesta, pa je fokus razgovora bio rad u zajednici i skautovanje lokacija i modela, kriterijumi odabira modela, interakcija sa ljudima i sam proces osmišljavanja fotosešna u saradnji sa njima.
„Fotografije Jovane Dimitrijević tematski su vezane za sredinu u kojoj deluje, a po pristupu mediju izrazito su subjektivne; svoju istinitost grade u rascepu između dokumentarnog i imaginativnog/aktivističkog koje je sprovedeno u/nad sredinom u kojoj deluje“, kazao je Srđan Veljović.
U razgovoru sa posetiocima izložbe, autorka je kroz sopstveno iskustvo objasnila vezu između fotografskog i performativnog, zaključivši da performans i ne postoji bez kamere koja bi ga zabeležila, pa se njena tranzicija od nekog ko je ispred do nekog ko je iza kamere desila spontano jer je svoje performanse osmišljavala na isti način kao što fotograf osmišljava postavku koju će fotografisati. Ocenivši i svoj prošli i sadašnji rad kao religioznu umetnost, ideja joj je da se uklopi u kanon koji je star a samo je tehnologija nova.
„Našim teritorijama promakle su dve velike kulturne epohe, renesansa i barok, u zapadnoevropskom smislu. Leskovac, odakle dolazim, spada u ’pusto tursko’ što karakteriše nesrećnu sudbinu mesta kojeg su pred svaki kulturni procvat zadesili destruktivni istorijski prevrati i svaku šansu za kulturni napredak uništili. U skorijoj istoriji, na primer, između dva svetska rata, Leskovac je bio poznat po tekstilnoj industriji i kulturi življenja u uslovima nakon oslobođenja od Turaka, ali je savezničkim bombarodvanjem u Drugom svetskom ratu on sravnjen sa zemljom. U posleratnom periodu cvetala je razvijena farmaceutska, te i tekstilna industrija, ali su sankcije devedesetih, potom tranzicija i privatizacija uništile lokalnu industriju grada. Ni kulturni život po kom je Leskovac ranije bio poznat više ne postoji, ljudi su se povukli u svoje domove gde neguju mir i uspomene na prošlost. Jedan od stalnih motiva na mojim fotografijama su privatne bašte, ti rajski vrtovi sa puno cveća, posebno ruža, koje podsećaju na gotske i rano renesansne slike rajskog vrta. Volim da virim u tuđa dvorišta i kad idem ulicom ne gledam izloge, već dvorišta, uvek na ivici invazije privatnosti“, naglasila je umetnica.
Prikazane su fotografije Srđana Veljovića najekstremnijh performansa i telesnih modifikacija iz ranijeg performerskog opusa Jovane Dimitrijević od kojih su neke bile deo izložbe „Perform Timeline“ 2008. godine povodom obeležavanja 40 godina rada SKC-a zajedno sa radovima Marine Abramović, Đine Pane, Jozefa Bojsa i mnogih drugih umetnika zahvaljujući kojima je SKC postao kultno mesto i ustanova kulture poznata po umetnosti performansa.
Bravo za Jovanu.
Kada te zatucana sredina ne razume onda se nađe neko iz prestonice, takva kakva je, no… neko ko prepozna kvalitet ipak bez veza i gluposti današnjice.
Lepo opisana vrdmena i sadašnjost…
Vreme će reći za svakog od nas kakav je bio i čovek i umetnik a na nama ostaje samo da radimo. I u većini, ćutimo.
Ljudi su toliko zatucani da se plaše kulture i umetnosti.
Kakva kultura, pa ovde ljudi po ceo dan botuju za minimalac
Novcem mozrs kupiti mnogo toga. Kulturu ne mozes. U svakom drustvu, njegovi prrfstavnici, bilo na funkcijama, bilo angazovani za drustveno korisne aktivnosti, diktiraju stepen kulture. Ako imamo poluobrazovane, one sa kupljenim diplomama na celu drzave na svim vaznim funkcijama, takvi ne mogu biti svetla tacka drustva, zvezda vodilja. Jos ako nedoklepani angazuju za sve vidljive aktivnosti slicno neobraxovane, onda zadigurno nema ko da pronosi kulturu.
Nekada su politicari gledali svoja posla i nisu zadirali u umetnost. Vec duze vreme, lececi komplekse, oni su je prisvojili i pokusali da budu i predstavnici kulture. Ali, avaj, samo su pogorsali stvari. Nijedno cenjeno ime slikara, skulptora, umetnika nije na spisku samostalnih, nepartijskih clanova drustva, zaduzenih za brigu o kulturi.
Zahvaljujuci paryijskim aktivistima, devalviralo je sve, pa i kultura. Nazalost
Verujem da doajeni, mladi talenti sede kod svojih kuca, neangazovani. Steta
„Doajeni“ sigurno ne sede kući, dok mladi talenti kako koji. Nemate potrebe za brigu o „doajenima“ jer se lako prešaltaju uz svaku vlast i prodaju svoje „doajenstvo“ za pristojne iznose. Politika takođe zadire u umetnost preko raznih kustosa koji formiraju projektnu likovnu politku po preporukama i sredtsvima iz centara moći, a koja se publici predstavlja kao alternativna, dok je u biti, najobičniji maskirani mejnstrim.