Marija u stanu „ni na nebu ni na zemlji“ ili slučaj zloupotrebe socijalnih stanova u Leskovcu – VIDEO

Marija Hadži Tanič već deset godina živi u „nepostojećem“ stanu u Prolomskoj ulici u Leskovcu koji joj je dodeljen od strane grada na ime bolesnog deteta, a da za to nema ni jedan jedini validni papir. Iako je kod lokalnih institucija zavedeno da ona živi u socijalnom stanu u centru Leskovca, Marija je smeštena u ćumez od 15 kvadrata u kome jedva može i da se okrene. Dete joj je u međuvremenu umrlo, a ova Leskovčanka celu deceniju obija vrata gradskih institucija da reši problem. Osim obećanja, nije dobila ništa drugo.

Kako joj je rečeno, njen problem može da reši jedino Komisija za dodelu opštinskih stanova formirana pri leskovačkoj lokalnoj samoupravi koja nije zasedala pune tri godine. Njen slučaj je samo jedan od tridesetak stanova „ni na nebu ni na zemlji“ koje gradske vlasti ne mogu da reše.

„Grad Leskovac gazduje sa 82 socijalna stana, a u tridesetak sumnjamo – tačno znamo za 23 – da su u njima bespravno useljena NN lica. Najveći problem je nastao u poslednjih 15-tak godina jer su korisnici tih stanova umrli, a u njima su ostali da žive njihovi naslednici koji sa gradom nisu obnovili ugovore. Verovatno je u jednom delu došlo i do zloupotreba. Mi smo u tim stanovima počeli da jurimo i naplatu jer su zastali i sa plaćanjem obaveza, u konsultaciji sa tužilaštvom i policijom, ali smo dobili upozorenje da mi nismo ovlašćena službena lica da možemo da kucamo na vata i da tražimo da nam se legitimišu pojedinci. To treba da rade ovlašćena službena lica. Uspeli smo na taj način da rešimo samo problem u tri stana u Radničkom naselju“, tvrdi direktor Javnog preduzeća „Dom“ u Leskovcu, koje gazduje tim stanovima, Dragan Stojiljković.

Ipak, Marijin slučaj nije nikako sličan ovome. Ona je još 2011. godine smeštena u stan u Prolomskoj, a izdato joj je rešenje od tadašnje Uprave za urbanizam i komunalne poslove da bi trebalo sa detetom, koje boluje od retke bolesti Prader-Vilijevog sindroma, da stanuje u Ulici Moše Pijade u centru Leskovca – u stanu u prizemlju, u zgradi koja ima prilaz za invalide. To se nikad nije desilo, a njen sin Dušan, na osnovu koga je i smeštena u ovom „nepostojećem“ stanu, preminuo je 2017. godine.

„Mene su doveli ovde, a u taj stan su smestili izvesnog Zvezda Kaluđerovića koji je do tada bio korisnik ćumeza u kome i dalje živim. Na njega se i dalje vodi struja, ali zato na moje ime stižu svi ostali računi. Dugovanja za struju su bila orgomna. Podigla sam kredit i isplatila ih, ali struju nemam već godinu dana jer se strujomer, koji bi trebalo da bude zamenjen, i dalje vodi na njegovo ime. Vrzano sistemsko kolo koje, i pored dobre volje ljudi u Elektrodistribuciji, ne može da se reši jer ja ne posedujem papir da sam korisnik stana. Napisali su još 2011. godine drvenom olovkom, na listu iz sveske, da to jesam. To se, naravno ne važi“, priča Marija.

Skoro se obraćala i Gradskom veću grada Leskovca, kao i gradonačelniku Goranu Cvetanoviću, ali jedino rešenje ovog problema je da ceo slučaj ispita Komisija za dodelu gradskih stanova koja nije zasedala pune tri godine, što priznaje i sam direktor „Doma“.

„Tačno je da Zvezdan Kaluđerović koristi stan u Ulici Moše Pijade sa nelegitimnom dokumentacijom. Mi smo samo u 2021. godini najmanje tri puta prema nadležnima gradskim organima prosleđivali samo mi što imamo saznanja, kako za stanove, tako i za gradske lokale, koji su takođe veliki problem, da oni preuzmu aktivnosti. Moje mišljenje je da je glavni problem nastao 2018. godine kada je izmenjen Zakon o stanovanju, koji je jasno precizirao da svi ovi stanovi moraju da prođu kroz konkursnu licitaciju, te da za njih svako može da se prijavi po određenim propisanim pravilima. Time bi bile sužene mogućnosti za zloupotrebu, ali nadležna komisija uporno ne zaseda“, ističe direktor „Doma“ Dragan Stojiljković.

Odbornik u lokalnom parlamentu iz Grupe građana „Za Leskovac – Zajedno“ Nebojša Cakić sumnja da će ovaj problem ikada biti rešen.

„Raspodela stanova je uvek bila predmet ozbiljnih zloupotreba, pri čemu su modaliteti različiti, ali kontinuitet sve vreme postoji. Decenijama unazad. Bilo je pokušaja da se to reši, formirana je komisija koja je išta od stana do stana i odjednom je to prekinuto. Ono što je najozbiljnije u celoj priči je da će grad Leskovac zbog nedifinasanih i nepreduzetih mera da dođe u apsurdnu situaciju – da ljudi koji koriste stanove 20 godina, a nisu platili ni dinar, da će lokalna samouprava morati da im plati i da im vrati učešće“, upozorava Cakić.

On ipak smatra da je vrlo lako utvrditi ko je, kada, gde i kako doprineo i omogućio da neko dobije stan „na lepe oči“.

„Pokušaj rešavanja problema je nastao 2015. godine, kada je Državna revizorska institucija konstatovala da grad Leskovac uopšte ne poseduje spisak nekretnina sa kojima raspolaže i dala je nalog da se to uradi, ali po tom nalogu nije postupljeno. I dalje se ne zna čime grad Leskovac raspolaže. Zašto je to tako? Jer su na vlasti u gradu isti ljudi koji su bili i devedesetih, i krajem dvehiljaditih i danas. Svim tim ljudima je u interesu da se ne otkrije šta se dešavalo jer kada bi se sa tim krenulo, najverovatnije bi do većine njih došao trag. Oni koji su to proizveli, sigurno nemaju nameru da to raščišćavaju“, zaključuje Cakić.

Marija se redakciji Rešetke javila preko poziva koji smo objavili na našem portalu kao deo projekta “Slobodnim govorom do slobode govora” koji će do kraja septembra realizovati regionalni portal Rešetka.

Tekst i video prilog su objavljeni u okviru projekta “Slobodnim govorom do slobode govora” koji podržava Američka ambasada u Beogradu preko Programa malih medijskih grantova „Mediji i demokratija“. Sadržaj teksta odgovornost je isključivo redakcije portala i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenja finansijera projekta.