Lice 11-godišnjeg dečaka čija je lobanja uzidana u Ćele-kulu u Nišu digitalno je rekonstruisano, više od dva veka nakon Bitke na Čegru. Antropološka analiza pokazala je da je dečak stradao od udarca tupim predmetom u glavu.
Rekonstrukcija lica predstavljena je na konferenciji TEDxMedijana u Nišu, u okviru projekta „Novo lice Ćele-kule“, kojim istraživači pokušavaju da saznaju više o ljudima čije su lobanje nakon Bitke na Čegru uzidane u ovaj jedinstveni istorijski spomenik.
Dečak je za sada najmlađa osoba čiji su ostaci analizirani u okviru projekta. Među 58 očuvanih lobanja kod kojih je bilo moguće utvrditi pol, sve su pripadale muškarcima. Najviše ih je pripadalo muškarcima starim između 20 i 25 godina, ali je pronađena i lobanja muškarca starijeg od 50 godina.
Podatak o detetu posebno je važan jer pokazuje da među stradalima nisu bili samo muškarci u uobičajenom vojničkom uzrastu.
„Sigurno je lobanja najmanje jednog deteta od 11 godina“, rekla je ranije doktorka fizičke antropologije Nataša Šarkić, navodeći da postoji mogućnost da je među ostacima i drugo dete, ali da je u tom slučaju sačuvan samo deo donje vilice.
Za 11-godišnjeg dečaka istraživači imaju mnogo čvršće podatke: sačuvana je gotovo cela lobanja, a starost je sa sigurnošću procenjena na 11 godina. Na njoj su utvrđeni i tragovi povrede koja je, prema antropološkoj analizi, nastala udarcem tupim predmetom u glavu.
Kako nastaje lice čoveka koji je poginuo pre više od 200 godina?
Digitalna rekonstrukcija nije fotografija i ne predstavlja tačan prikaz izgleda osobe. Ona se izrađuje na osnovu merenja lobanje i antropoloških podataka – položaja očnih duplji, nosa, ivica usta, tačaka na kostima lica i procenjene debljine mekih tkiva.
Kod lobanja iz Ćele-kule posao je dodatno komplikovan jer su neke oštećene ili nepotpune. Delovi koji nedostaju ili nisu u prirodnom položaju najpre se virtuelno rekonstruišu, nakon čega se dodaju mišići, meka tkiva i koža.
Zato se iz ovakve rekonstrukcije može dobiti najverovatniji oblik lica, ali ne i pouzdano utvrditi boja očiju, kose i tena, oblik ušiju ili frizura.
Za te podatke bila bi potrebna DNK analiza, ali ona u ovom projektu nije dozvoljena jer bi zahtevala oštećivanje kosti ili uzimanje zuba.
Istraživači su zato koristili i istorijske izvore – portrete i podatke o načinu oblačenja i frizurama u centralnoj i južnoj Srbiji 19. veka. Ti elementi, međutim, predstavljaju istorijski kontekst, a ne podatke koji se mogu direktno iščitati iz lobanje.
Da li je među njima i Stevan Sinđelić?
Jedna od najzanimljivijih lobanja u projektu jeste ona za koju se pretpostavlja da bi mogla pripadati vojvodi Stevanu Sinđeliću, komandantu srpskih ustanika na Čegru.
Njene karakteristike odgovaraju nekim poznatim podacima o Sinđeliću, uključujući procenjenu starost, ali identitet nije potvrđen.
Zbog toga je 23. septembra urađeno CT snimanje lobanje. Snimak bi trebalo da omogući detaljniji pregled njene unutrašnje strukture i eventualnih povreda koje nisu vidljive spolja.
Ako CT donese nove podatke, oni bi mogli da budu još jedan deo slagalice u pokušaju da se odgovori na pitanje čije su zapravo lobanje ugrađene u Ćele-kulu.
A među njima, prema dosadašnjim analizama, nalazi se i lobanja jednog jedanaestogodišnjeg dečaka, čije je lice sada, prvi put posle više od dva veka, dobilo svoj mogući oblik.
