Obični mali ljudi

Naš grad je pun običnih malih ljudi, koji se grčevito bore za opstanak svoje vrste. Došli smo do tačke kada je narod postao podeljen, na „zadovoljne“ veličine od ljudi i na nas obične male ljude.

Razlike su u tome što te “veličine” od ljudi neće biti u problemu šta će njihova deca da obuku, koje knjige će da ponesu i kojim autom će otići u školu, koja uskoro počinje sa radom. Za njihovu decu će biti mesta u vrtićima, za decu običnih malih ljudi baš i ne.

Neće se brinuti da li će njihova deca imati sa kim da idu u školu, jer je obične dece sve manje, njihova mogu i u privatne škole.

Mnoge škole nemaju dovoljan broj dece. Vlast “pokušava” da poboljša natalitet raznim merama, koje daju takav rezultat da tera sve više mladih ljudi da odlaze iz zemlje.

Običan mali čovek se plaši da čuva dete, jer nema nikakvu garanciju da će svojim radom uspeti da mu obezbedi opstanak i normalno detinjstvo.

Mladi roditelji, su zaposleni, načešće na mesec dana ili tri meseca, a srećniji i na neodredjeno, ali stalno zaposlenje im nije nikakva garancija za egzistenciju, jer je “normalno” da „uspešne“ firme preko noći odu u stečaj i jednostavno nestanu.

Običan mali čovek ide na ulicu, gradske vlasti obećavaju, prođe par nedelja i sve se zaboravi, kao da se ništa nije ni desilo.

Tu je veliki problem, nas običnih malih ljudi, veoma brzo zaboravljamo.

U trci sa vremenom i preživljavanjem, gledamo da spasemo što se spasiti može i dajemo prostora onima koji su iznad nas običnih malih ljudi.

Dok se mi borimo za egzistenciju oni prave nove dilove, pričaju nove priče o “našoj deci” i nesmetano se bogate na naš račun.

Krajnje je vreme da se svi mi, obični mali ljudi, probudimo iz nametnutog zimskog sna.

Treba da kažemo ovom nakaradnom sistemu da je dosta i da ovako dalje ne može!

To je itekako moguće, jer bez nas ovaj sistem ne može da funkcioniše.

Vreme je da vlast počne da služi nas obične male ljude, da država bude u službi gradjana, a ne obrnuto.

Moguće je, jer volite svoju porodicu svoje prijatelje, svoju zemlju.

Ako je tako, onda je sve moguće. Ako imate zašto i za koga, sve je moguće.

Moramo da menjamo sistem, jer on nikada neće da se promeni sam. Borićemo se za neko bolje sutra.

Običnim malim ljudima ne treba mnogo. Treba da budu sigurni da ima ko da ih leči i da ima gde da ih leči. Da u 21. veku imaju vodu, struju, ulice bez kratera, radna mesta gde će svojim znojem uspeti da zarade za normalan život, gde ce napredovati zbog svog zalaganja a ne zbog stranke ili rodjaka. Žele policiju koja radi svoj posao i suzbija sve vrste kriminala. Vrtiće gde će imati mesta za svu decu, škole gde će učitelj imati pravo da od djaka pravi pametne mlade ljude. Porodice gde će roditelji uživati u statusu roditelja. Parkove i zelene površine, a ne deponije, gde će se deca slobodno igrati.

Sve ovo nije skuplje od jednog stadiona već ima mnogo veću vrednost, koja se ne vrednuje novcem.

Zato mi, obični mali ljudi imamo izbor da se borimo, da se sve ovo promeni i da dostojanstveno živimo ili da ipak ostanemo zauvek obični mali ljudi.

Pratite REШETKU na Facebook, Instagram, X (Twitter) i TikTok mreži. Budite uvek u toku!