Specijalista za traženje đavola

Imam nekoliko profesija u pokušaju, ali posebno me okupira jedna koja se zove specijalista za društvene mreže. Da, težim da postanem stručnjak u toj oblasti. Aktivna sam na svim društvenim mrežama, i svojim i tuđim: uređujem ih, preuređujem, smišljam, izmišljam, skrolujem po vazdan, a onda, s vremena na vreme, izgubim razum i u naletu uzvišenog ludila pogasim sav taj virtuelni šareniš koji sam specijalizirala.

Impulsivno kliktanje na deactivate account postalo je više pravilo nego izuzetak u mom mrežnom poslovanju.

Ipak, rekla bih da valjano koristim društvene mreže i njihove mogućnosti, a opcije za izazivanje nervnih slomova su mi posebno bliske.

Valja se i to, sve su to prirodni ciklusi: sučeljavanje, poraz, bežanje, vraćanje u igru, pobeda. I tako u krug.

Čvrsto sam uverena da sam ja ta koja postupa racionalno u svojim napadima iracionalnog, a da je deluzivan onaj ko naloge nikada ne gasi i koji je tamo uvek blistav i svež kao jutarnja rosa.

Ja sam po internetu svakakva, a ponajviše sam kao zimski suton.

Opterećena sam svakojakim nebitnostima u koje me uvlače mrežni virovi, gase me, zamračuju, inspirišu i vraćaju onome što je bitno.

Možda zvučim zbunjujuće, ali objasniću se do kraja teksta.

Umem da budem i gruba i naivna i brutalno iskrena. Verovatno sam i ja sumanuta iz ugla kojekakvih šampiona mentalne internet higijene, onih čudaka koji se nikada ne gase.

Čitava priča o odlaženju i vraćanju, o iskrenosti, naivnosti, brutalnosti i bitnosti može da se tumači kao neodgovornost prema virtuelnom selfu, ali ja mislim da bi svet bio mnogo lepši kad bi nas bilo više takvih – odgovornih prema pravim nama.

Kad mi se učestvuje, ja učestvujem. Kad mi se smuči, ja se smucam po realnosti.

I znate šta zaključim svaki put kad se nađem na bezbednoj udaljenosti od tvitera, instagrama, fejsbuka i ostalih Zakerbergova? Da je disanje pravog vazduha jednostavnije, stvarnije i zdravije. Čak i onda kad je taj vazduh zagađen i siv.

Suštinski, mi ga udišemo pa ga udišemo, a pred nama je izbor da li ćemo tu činjenicu osvestiti ili ćemo se praviti da se ona ne dešava, da život i disanje i zagađenje obitavaju tamo negde, izvan nas.

Nije ovo priča o ekologiji, ovo je priča o stanju svesti jedne prosečne mene i jednog prosečnog gotovo svakoga današnjice.

I znate šta još zaključim?

Baš to da su svi oko mene istrgnuti iz realnosti i odvojeni od sebe. Da ljudi provode najveći deo slobodnog vremena zablentavljeni u telefone nemajući pojma o tome gde se nalaze, šta ih boli, šta miriše, šta se čuje sa ulice, ima li uopšte još uvek ulica ili su one propale u zemlju.

Mi smo jebeni zavisnici od one odvratne reči content.

To je već dobro poznata priča, ne bih da otkrivam toplu vodu. Mada sam veliki ljubitelj tople kupke i smatram da bi trebalo češće puniti kadu do vrha.

Osim toga, želim da poručim čitaocima ovog uratka da kad pomislite: „Šta ja kog đavola tražim na ovim mrežama?“ budite sigurni da ste postavili sebi pravo pitanje. A bogami ste i odgovorili na njega.

Đavola tražite, a njega ćete, sasvim izvesno, i da nađete.

Milica Sniva je rođena u Beogradu 1986. kao Milica Marković. Studirala dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti i diplomirala socijalnu politiku i socijalni rad na Fakultetu političkih nauka u Beogradu 2013. godine. Preselila se u Leskovac i zaposlila u Centru za socijalni rad kao socijalni radnik na poslovima novčane socijalne pomoći 2014. Rodila dvoje dece, devojčicu i dečaka. Napisala roman „Simptomi“, objavljen 2021. u izdanju Partizanske knjige. Roman je bio u užem izboru za NIN-ovu nagradu.

Pratite REШETKU na Facebook, Instagram, X (Twitter) i TikTok mreži. Budite uvek u toku!