Dok je, hodajući mazno i mekano kao po oblacima, svakodnevno prolazila nekoliko stotina metara od svog doma do pozorišta, lepa, uvek pedantno našminkana i doterana i sa blago podignutom bradom, mlada glumica Gordana Goga Jošić, verovatno nije ni primećivala poglede koji su je pratili. Imala je tada svoje snove, koji će je, nekoliko godina kasnije odvesti na drugi kraj zemlje.
Danas se, za Rešetku, sa setom, priseća početaka na leskovačkim “daskama koje život znače“, izleta u svet filma i televizije, ali i zavidne glumačke karijere u Srpskom Narodnom pozorištu.
Bio je to početak devedesetih i, nakon višegodišnjeg druženja sa glumom u Dramskom studiju, Goga je odlučila da svoj talenat i novostečeno znanje, “testira“ u leskovačkom teatru.
„Tada za zaposlenje u pozorištu nije bilo neophodno imati Akademiju, koju, u prva dva pokušaja, nisam uspela da upišem. Rešena da ne odustanem, čekala sam novu šansu, ali i prihvatila priliku da igram. Skoro sam, vraćajući ‘film’ prebrojavala uloge. U te dve godine, ’82./’83. bilo ih je 13. Neke sam dobila u prvoj podeli, u neke “uskakala“, ali se radilo punom parom. Angažman sam doživela kao veliku životnu i profesionalnu školu. Istovremeno sam uživala u svakom trenutku i danas se sa radošću sećam tog period“a.
Bile su to “zlatne godine“ leskovačkog pozorišta, pa je mladim glumcima bila čast da scenu dele sa veličinama poput Živke Barać Hubač, Dare Apić, Radomana Kontića, Dragana Dimitrijevića, Radiše Grujića i ostalih vedeta.
„Uz njih sam otkrivala svu lepotu glumačkog posla i tada je u meni definitivno sazrela odluka o budućem pozivu. Sve mi je tada bilo čarobno i kada analiziram sve, zadrhtim od sreće, ali i treme, što sam kao mlado, neiskusno čeljade ‘gurnuta’ među lavove, da neposredno i direktno, učim kroz svaku predstavu, svaki dijalog i svaki profesionalni kontakt na sceni. Kad si mlad, ne znaš ništa, a sve hoćeš. Beskrajno su bili strpljivi da bih stekla utisak, ili možda samo privid, jednakosti sa već potvrđenim majstorima glume“, priseća se ona.
Najupečatljivija Gogina sećanja vezana su za Čehovljevog “Ivanova“, “HI-FI“ i dečje predstave, koje kaže, od glumca traže prelazak u potpuno drugu dimenziju.
„Ogromno je to bilo iskustvo, koje mi je nesumnjivo pomoglo da naredne, ’84. godine upišem Akademiju. Selim se u Novi Sad i tu sam i sada. Sećam se da su tek tada, moji roditelji ozbiljno shvatili da sam se opredelila za glumu. Dotle je, čak i posao u pozorištu, za njih bio nešto privremeno, što će me s vremenom ‘proći’. Po sistemu: kad se izduva, počeće da razmišlja o nečem drugom. Nije me prošlo“.
Fakultet dramskih umetnosti je završila u roku, a još tokom studija, zajedno sa nekolicinom mladih glumaca, biva primljena u Srpsko narodno pozorište. Do diplomiranja je ostvarila već nekoliko glavnih uloga:
„Bio je to stresan, ali istovremeno period prepun izazova i emocija. Mnogo sam radila i mnogo uživala. Tada počinje ‘doba’ Ljubiše Ristića, prijem mnogo mladih glumaca, saradnja sa vrlo značajnim rediteljskim imenima, poput Egona Savina. Ostvarila sam mnogo lepih i važnih uloga i, moglo bi se reći, bio je to, za mene, početak još jednog zlatnog perioda. Danas govorimo o ozbiljnom broju izvođenja pojedinih predstava, poput ‘Uježa’, koji je, pre par dana pred publikom bio 100-ti put, ‘Violiniste na krovu’, ‘Tri sestre’… Moje uloge su se menjale, od ćerki, do majki ili sredovečnih gospođa, ali sam ostala u njima, čak 10 godina i duže“.
I prvi susret sa kamerama, Gordana Jošić je imala još na Akademiji i to sa osporavanim, ali briljantnim Živkom Nikolićem, u filmu “U ime naroda“:
„Ne znam kako je veliki Živko Nikolić došao do mene, ali se sećam da mi je za pojavljivanje u filmu trebalo specijalno odobrenje fakulteta. Moj profesor Bora Drašković je odigrao značajnu ulogu u tome, jer je imao veliko poverenje u Nikolića. Pojavila sam se na audiciji i zadovoljila kriterijume: trebala im je mlada i naivna devojka, a ja sam to, očigledno, mogla da donesem. Kasnije mi je Živko rekao da ga je ‘kupio’ moj osmeh. Uloga nije bila velika, ali je meni puno značila i donela još jedno veliko iskustvo“.
Bila je to prva, ne i jedina filmska i televizijska uloga Gordane Jošić, ali se za njih nije ni grabila. Činjenica da su glumci van Beograda dugo bili nevidljivi rediteljima, nije je previše pogađala, jer je, ističe, potpuno bila zadovoljna svojom pozorišnom karijerom. I kada bi ponovo birala profesionalni put, izabrala bi isti.
„Niti sam se laktala, niti nametala za uloge na filmu i na televiziji. Ima toliko briljantnih glumaca, koji se nisu makli dalje od pozorišta. Kad se desi, dobro je, ali nije mi to bilo mnogo važno. Bila sam potpuno ispunjena. Znate, kad dobijete priliku da igrate sa jednim Ljubom Tadićem ili Mirjanom Karanović, shvatite da su samo te stvari važne, a ne i da li se to desilo u filmu ili u pozorištu. S druge strane, meni je, recimo, teatar pružio priliku da pokažem još neke svoje talente, poput pevanja, na primer. ‘Violinistu na krovu’ sam 11 godina radila sa čuvenim Zafirom Hadžimanovim. Bilo je u planu uvođenje još nekih mjuzikala, ali se, sa promenom vlasti, promenio i repertoar. Eto, dobila sam šansu i mislim da sam je dobro iskoristila“, zaključuje Goga.
Ne zna da li je leskovačka pozorišna publika pamti, ali na pitanje, da li bi prihvatila poziv za gostovanje u nekoj od predstava kuće u kojoj je započela karijeru, odgovara najpre smehom, a onda potvrdno, uz napomenu da bi to svakako bilo još jedno zanimljivo iskustvo.
S.Stojiljković
Ako stepropustili...
Retko ko od novokomponovanih ljubitelja leskovackog pozorista pamti Gordanu. Nisu isli u pozoriste. Nisu odgajani uz pozoriste. Nisu negovana publika. Oni galame, sede u prvim redovima i ne znaju Gordanu.
Ja je se secam. I to jako do ro. Jos kad je sa Ljubisom Barovicem u HI Fi predstavi igrala. Mlada, talentovana, lepa, ambiciozna, istrajna. Hvala na ovom intervjuu