Braća Aleksandar (9) i Relja (5) iz sela Cer kod Preševa žive u kući koja prokišnjava, bez grejanja, a često su kako kaže njihov otac Stefan, i bez hrane.
„Aleksandar mi se mnogo rastužio kad ga jedan drugar nije pozvao na rođendan, a onda je video da su slavili u piceriji. Pitao me je: „Tata, ja sam njega zvao, što on mene nije?” Bude krivo to detetu, ali šta da mu kažem? Nismo ni mi zvali uvek – prošle godine nismo ni za tortu i sok imali, a gde i da dođu kad prokišnjava na sve strane“, započeo je priču vidno utučeni Stefan Marković, a prenosi je Mondo.
Braća Aleksandar (9) i Relja (5) jedina su deca u selu Cer kod Preševa koje je okruženo albanskim stanovništvom – drugare imaju samo u školi u drugom selu. Nedugo nakon naše posete dobili su i sestricu Emiliju koja spava u kolicima jer za krevetac nemaju. Žive na samoj granici sa Severnom Makedonijom, gde je sve manje ljudi, a sve više divljih životinja. Nedavno im je vuk napao koze, a njihova majka Marina ga je oterala, misleći da je kuče! „Imamo baštu, prase i četiri koze, ali najviše volim kad sakupljamo orahe, pa idemo da prodajemo to i sir. U kući me je strah – ima velika rupa i mislim da je u njoj zmija, a iza ormara ima miševa i svega, nađemo ih i u garderobi da se ugnezde. Voda teče po celoj kući kad pada kiša, pa stavljamo lavore, šerpe i korito. Bojim se da se sruši – i onda mi nemamo kuću”, opisao je svoju najveću bojazan mali Aleksandar.
Domaćin Stefan obavlja građevinske poslove kao pomoćni radnik. Bori se koliko može, ali jedva da zaradi 300-400 evra mesečno. I to kad ima posla – čim je loše vreme ili dođe zima, posla više nema. Nije prijavljen, niti može dobiti neko zaposlenje u toj sredini, a da ide dalje, usled okolnosti, nije opcija. „Za život bismo nekako izgurali, ali kuća nam je u fazi raspada – stalno se mora nešto popravljati. Baš je stara, pravljenja od blata, kamena i trske. Čak i nije u potpunosti naša, koristimo samo ove dve sobice. Prozori su jako loši, pa duva na sve strane. Krpimo ih peškirima i ćebetom, ali jako je teško zagrejati. Radio sam ja pre u jednoj fabrici, nadao se stvoriti nešto, ali dobio sam otkaz… Bar, Bogu hvala, imam divnu decu, što sam oduvek želeo, ali, iskreno, često se isplačem kad me ne vide – teško mi je što ne uspevam da im stvorim bolju perspektivu”, snuždeno je rekao Stefan.
Bude puno teških dana u domu Markovića. Najgore je što moraju stalno strahovati – da li će da padne kiša, hoće li biti jaka ili blaga zima, da ne dođe do nekog spoja jer su elektroinstalacije katastrofa, a vlaga i buđ su svuda… Koliko samo dana provedu u potpunom mraku jer struja često nestaje – čak su par novih godina tako dočekali. Nekad upale baterijsku lampu, ali više sveću – skupе su baterije.
„Otvorim nekad frižider i vidim nema – budemo gladni. Nemam sad ni čizme za zimu – idem sve u patikama, ali budu mokre. Voleo bih da imam autić i plavu sobu, a ne ružnu ko sad gde i glavu pokrivamo ćebetom da bude manje hladno. I kad porastem hoću da budem policajac, hoću da faćam lopove i kriminalce“, nizao je odgovore prepametni i plemeniti dečačić Aleksandar.
Uslovi, kakvi se retko viđaju, svedoče o nemoći i generacijskom siromaštvu mnogih porodica iz ovog kraja. Zaboravljeni od svih, ipak nekako opstaju i ne odlaze sa rodne grude. Humanitarna organizacija Srbi za Srbe aktivna je već godinama u ovom od Srba opustelom području, s obe strane granice, a čim smo saznali za Markoviće i upoznali ove sjajne mališane, poželeli smo da obezbedimo, kako na domaćinovoj majici piše, da im svaki dan bude zdrav i bezbedan!
„Poleteo sam u nebo od sreće. Odmah sam zvao ženu i rekao – dolaze Srbi za Srbe! Ogromnu ste mi nadu ulili, nadu za bolji život i lepše sutra. Ne mogu vam opisati koliko to nama znači. Verujem u Boga i dobre ljude, verujem da ćete spasiti moju decu„, ushićen je bio Stefan kad smo ga upitali šta je pomislio kad smo ga pozvali, prvi put se i osmehnuvši.
Porazilo nas je, ipak, kad je majka Marina rekla „džaba nama snovi i maštanje, kad će nam padne krov na glave”, kao da još ne može poverovati da će neko zaista da im pomogne, i rastužilo kad smo saznali da otac već mesecima štedi da bi za Božić obezbedio deci po jedan paketić. Pozivamo vas zato da podržite našu Božićnu akciju – da Aleksandar, Relja i Emilija za ove praznike dobiju 100 paketića i da sve buduće dočekuju u toploj sobi pod sigurnim krovom!
