Te noći , mislim 24-og marta, je bombardovana kasarna u Sinkovcu. Sve što sam nasledila od svoje majke je ćilim , koji je bio satkan od pređe koju je ona nasledila od njene majke.
Mi smo na Hisaru. Sišli smo u prizemlje i okačili ćilim na prozor.Kod jedne jake detonacije dupli, stari , drveni prozor je ispao iz zida.
Starije dete je leglo preko mlađeg a na nju je pao deo prozora. Ćilim je amortizovao udarac i nije dozvolio da staklo ispadne iz njega i povredi bilo koga. Moja majka, majka nas troje, rođena je na Kosovu u Drenici.
Tada sam odlučila da ću roditi treće dete. Danas je to student koga čeka Vidovdan.
Mislite da Vidovdan može biti od manjeg značaja? Varate se. Kažu nam da ovde nije ništa naše.
Naše je Kosovo polje.
Naš je Kalemegdan i Pobedina ulica u Nišu .Ni milion popločanih trgova nije dovoljno da stanemo svi.DŽaba ste betonirali.
Samo ćemo da stojimo na svojoj zemlji.
Mislite da zemlja nema svoj život?
Mislite da je vaše to što imate? Sigurni ste da vas niko nikada neće pitati za poreklo imovine. Do tada, sačuvaćemo naše ćilime sa kosovskim šarama.
‘Kome ćeš ga lepa Maro?
Meni, tebi Jovo. Meni tebi lep Jovane.“
Budućnost je počela.
Vas tu nema.Samo možete da virite iz prošlosti.
Ko zna?
Možda će neko o vama snimiti nastavak jednog dana. Nekog horor filma.
Ako stepropustili...
Bravo za tekst oni misle tstkovina im sve sto pokrali