Višedecenijsko zagađenje u Leskovcu: Od krađe preko topljenja kablova do trovanja vazduha koje niko ne kontroliše

Kada su polovinom aprila Leskovčani ostali bez telefona, kablovske i internet, jer su im pokradene i počupane MTS kutije sa kablovima, to više nikome nije bilo čudno jer je u ovom gradu javna tajna da se u obližnjem naselju ti kablovi pretapaju i iz njih izvlače čelične žice koja već godinama ima odličnu cenu.

U Radničkom naselju u Leskovcu skoro 20 godina bukvalno ne može da se diše, a kuće su često bukvalno u magli, i to sve zbog obližnjeg otpada na kome su zapaljene sirovine. Od Ulice Solunskih ratnika, pa preko celog naselja Slavka Zlatanovića, sve do Vlajkove ulice, prostire se gust crni dim koji pritom emituje nesnosni smrad.

“Tako je svakodnevno. Od tog otpada ovde više ne može da se živi. Jas am stalno zvala vatrogasce, a ono što su mi oni rekli je, citiram: Znamo ko pali, ali postoji rupa u zakonu. Čovek je bio iskren i reko je istinu – da zapale na po 5 minuta, gori dok se razmekšaju gume, pa prestanu. I dok oni dođu, nema dima. Što i jeste tako. I tačno je reko ono što smo pretpostavili: ti pale i u Slavka Zlatanovića, uglavnom iza šatora i prema livadi koja je u posedu JKP ‘Vodovod’ i u Solunskih ratnika. I isto kaže – mi ugasimo, oni na 200 metara čekaju da odemo i taj metal skupe. E, to mi nije jasno, kad već znaju, što to policija ne sačeka i na koju je rupu vatrogasac mislio”, komentariše nam jedan od meštana iz Ulice Solunskih ratnika.

Rešetka je više puta pisala o ovom problemu, nadležni inspektori su potom izlazili na lice mesta, kada dim nestane, ali su uglavnom dolazili do saznanja da dim potiče od paljenja plastičnih delova kablova kako bi se oslobodlila čelična žica.

Na tom mestu je nekoliko otpada, neki su registrovani, drugi nisu. One registrovane inspektori su, doduše, i kažnjavali, ali izgleda ne dovoljno pošto se akcidenti ponavljaju.

Ovakve „akcije“ se sprovode ili u ranim jutarnjim satima ili vikendom, kada inspektori ne rade.

Po izveštajima stručnjaka pri paljenju guma ili plastike oslobađaju se razni zagađivači. Za neke postoje zakonski propisane gornje granice izlaganja – PM čestice, ugljen monoksid,oksidi sumpora, oksidi azota i isparljive organske materije. A za neke ne postoje gornje granice izlaganja odnosno imaju štetan uticaj na zdravlje čak i u veoma malim količinama i tu spadaju hemikalije kao što su policiklični aromatični ugljovodonici (PCB), dioksini, furani, hlorvodonik, benzen, polihlorovani bifenili i metali poput kadmijuma, nikla, cinka, žive, hroma i vanadijuma.

Dodatni problem u Leskovcu je što veliki deo ovih zagađujućih materija i hemikalija niko ne meri i ne kontroliše.

“Zakon o zaštiti vazduha propisuje da u slučajevima kada postoji osnovana sumnja da je došlo do zagađenja vazduha koje može narušiti zdravlje ljudi i/ili životnu sredinu (što je svakako ovde slučaj) MORAJU se obaviti namenska merenja nivoa zagađujućih materija. Nakon toga se blagovremeno obaveštava javnost kako bi što manje bila izložena ovim štetnim uticajima. Međutim, Odeljenje za zaštitu životne sredine grada Leskovca smatra da nije nadležno da donosi ovu odluku i samim tim da vrši neophodna merenja. Ne zna ni ko je za to nadležan. I tako godinama unazad”, navode iz pravnog tima Udrženja “Tim 42”.

I dok se gradske vlasti bave pravnim formalnostima, nadležnostima i ignorisanjem problema, građani i građanke više decenija narušavaju svoje zdravlje udišući ko zna šta.

Tekst i video su nastali u okviru projekta „Povezivanje: ka većoj vidljivosti organizacija civilnog društva i većem učešću građana“, koji realizuje Fondacija Ana i Vlade Divac uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda SAD (BTD).

Pratite REШETKU na Facebook, Instagram, X (Twitter) i TikTok mreži. Budite uvek u toku!