Zabranjeno čukanje
Dugačak hodnik… Vazduh na slamčicu… Veštački od klimu koja ne može da postigne razlađavanje na 35 stepeni. Deca k’o da si u vrtić. Čekaju da se slikaju. Slikaće se i mame i tate.
Pošto klima ne daje efekat publika se razlađuje sa lepeze od crvene sveščice formata A6.
Jedna vrata se stalno otvaraju: Sledeći…
Druga vrata zablokirala! Tamo slikaju ali fotograf „bistri politiku“…
Čukam lagano sa treći prstić. Pritiskam kvaku i otškrinjujem vrata ravno 10 santimetra.
SAČEKAJTE…
Puštam kvaku. Dezinfikujem ruke sa alkohol. Isparavam se k’o mokra krpa na Sunce. Pluća mi rade na škrge. Počinje stezanje u grudi. Kamere iz 4 ugla pedantno snimaju komendiju.
rošlo 30 minuta. OPET ČUKAM sa isti treći prst.
SAČEKAJTE…
Čekam i razmišljam kad da opet ČUKAM?
Nešto mi kaže u glavi ako čukam i treći put moraću da dam „vizit kartu“…
Čukao sam i treći put… UZNEMIRAVATE ME!
Uskoro su se vrata odblokirala, odoše fotografisani, a ja uđoh. Osećao se alkohol u prostoriji. Sigurno je bilo „dezinfekcije“. „Gazda“ od prostorije izađe i donese golemu knjigu evidencije. Ali uđoše i dva bliznaka po prezimenu, pa još dva, Stojko i Milojko. Dadoh im „vizit kartu“, reklamu moje persone. Svidela im se vizitka pa uradiše fotokopiju. Registrovali su mi firmu i zamolili me da pođem sa njima do šaltera da podignem registracioni list uz saopštenje da je zabranjeno da reklamiram firmu na društvenim mrežama. Držao sam telefon u rukama svesno mazeći ekran da vide da sam ga isključio.
Pokrenuli su svoju superinteligenciju poput čuvenog Cvetka iz Vlasotince. Znate ono kad se besija iznad Vlasinu, konopče bilo duže pa počeo da se davi. Kad se iskobeljao komentarisao zbog jedno besenje te se udavim.
Pitaju me da li je telefonče isključeno? Kažem jeste. Potpisujem zahtev koji sam predao za registraciju firme sa olovkom iz džepa majce, na vrhu olovke kamera i mikrofon, pikolo varijanta. Ja tom olovkom radim selfi da imam uspomenu. Godine me stigle pa da se nađe pri ruci „kamenorescu“.
Polazim na šalter… Ovog puta nisam ČUKAO, već sam VUKAO! Kvaku od vrata.
Stigli smo do šaltera, blizanci, Stojko i Milojko, Mali i Veliki.
Mali i Veliki su bili mnogo ljubazni, ali stvarno. Godina kao moj sin, kulturni dečaci. Na mladima svet ostaje.
Zaboravio sam pumpu… Ne za biciklu već asmatičarsku. Zagušljivo, poče da mi ispada jezik k’o da se plazim. Izađoh u hodnik, pa ispred vrata. Zabranjeno sedenje na stepenicama, da se ne preladim od mermer kažu ljudi. Publika sa prozora, njih troje, izbečiše oči ali pozvaše hitnu pomoć. Moja supruga iz radnje burence donese flašicu vode. Kaže se voda je Božji dar ali dok se ovi sa šaltera setiše da mi je daju stiže hitna pomoć. Ušli smo u hodnik, pustili su klimu da me osveže, a onda uslediše igle k’o da sam fakir.
Doktor i sestra hvala im…
Otišli su a ja ostao na klupi. Sad i da sam hteo da ČUKAM nisam mogao, ukočio mi se čukajući prst… Ali ostao sam da sačekam OTPUSNU LISTU.
Lift nema, pa me ukačiše uz basamaci da mi na osnovu prava pacijenata pročitaju OTPUSNU listu. Oni ljubazni dečaci odmah otvoriše prozor da bi disao kako valja, ponudiše mi stolicu…
Pisali su OTPUSNU listu. Dijagnoza je bila zabranjeno ČUKANJE a terapija SAČEKAJTE…
Kontrolni pregled mi nisu preporučili ali verovatno ću morati na KONZILIJUM koji će odlučiti o daljoj terapiji.
ČUKANJE MI JE ZABRANJENO na društvene mreže jer za takvu bolest i terapiju zaduženi su SPECIJALISTI.
Svaka sličnost sa stvarnim događajima nije slučajna.
Piše Mića Puzigaća u pipl poznat ki Ratomir Nikolić…
Pratite REШETKU na Facebook, Instagram, X (Twitter) i TikTok mreži. Budite uvek u toku!
