Radno vreme u Srbiji teži ka beskonačnosti, zahvaljujući propisima koji daju beskrajnu umetničku slobodu poslodavcima u tumačenju šta jeste a šta nije prekovremeni rad.
To što veliki broj zaposlenih u Srbiji radi duže od propisanih osam sati dnevno a da im se to ne računa, ili minimalno računa kao prekovremeni rad, možemo da zahvalimo novinama u Zakonu o radu. Reč je o dve famozne kategorije: pripravnosti i raspoloživosti za rad. Ove kategorije su ranije važile samo za specifične delatnosti kao što su profesije vezane za zdravstvo, bezbednost, novinarstvo i druge takozvane hitne službe, međutim od 2014. one postaju opšte primenjive, odnosno mogu da veže za sve poslove. Zahvaljujući tome, radnici u Srbiji ne moraju da strepe od masovnog uvođenja veštačke inteligencije u kompanijama, jer je poslodavcima monogo isplativije da uposle jeftinu radnu snagu na beskonačno radno vreme.
Ukoliko pravnu terminologiju prevedemo na ono što su realne životne situacije, pripravnost na rad znači da zaposleni i kada je van kancelarije ili fabrike i konačno uživa kući u ono malo slobodnog vremena, mora biti spreman kao „zapeta puška“ da dođe na posao čim ga poslodavac pozove, u bilo koje doba.
Raspoloživost je, pak, ona situacija, kada je prošlo radno vreme i vi ste završili svoj posao za taj dan, ali ste na raspolaganju poslodavcu jer nikad se ne zna da li će iskrsnuti nešto hitno. Dakle, to je ono nepisano pravilo da svi sede u kancelariji do kasnih večernjih sati iako nemaju posla, jer ko prvi ustane taj neće daleko dogurati u konkretnoj firmi.
Zakon kao umetnička sloboda
Da li treba isticati da ove kategorije, iako se prema zakonu mogu primenjivati u svim delatnostima, samim zakonom nisu baš najjasnije regulisane. Kako objašnjavaju na portalu mašina.rs, raspoloživost se čak ni ne smatra radnim vremenom, iako se od radnika traži da bude prisutan na mestu gde se posao obavlja.
Pripravnost se smatra radnim vremenom, ali usled loše regulisanosti ove kategorije poslodavac bi mogao da odredi da se ona plaća, recimo 1% od osnovne zarade. To u praksi znači da bi neki zaposleni mogao da provede ceo vikend „u pripravnosti“ i da za to bude plaćen kao za pola sata redovnog rada. U oba ova slučaja ugrožen je njegov privatan život za gotovo nepostojeću naknadu.
Dušo, opet neću stići na večeru
Dok korišćenje kategorija raspoloživosti i pripravnosti u praksi nisu česte pojave, zloupotrebe rasporeda radnog vremena jesu. U velikom broju firmi zaposleni se žale na probleme sa rasporedom radnog vremena, odnosno sa nepoštovanjem rokova za najavu rasporeda rada ili promena u rasporedu.
Prema Zakonu o radu poslodavac je dužan da pisanim putem najavi raspored radnog vremena pet dana unapred, a samo u izuzetnim slučajevima taj rok može biti 48 časova. Ipak, u praksi je to često drugačije – nekada radnici ni ne vide obaveštenja okačena na oglasnim tablama, nekada se promene rasporeda saopštavaju usmeno, nekada samo dan ranije pa čak i u toku radnog vremena. Iako je sve to nezakonito, radnici imaju malo mogućnosti da se tome suprotstave.
Prijave inspekciji rada su svakako jedna od opcija koja je radnicima na raspolaganju, ali reagovanje službi je sporo a na posao se mora možda doći već u sledećoj smeni ili sledećeg jutra. Nejasni rasporedi i kasno najavljivanje promena iziskuju od radnika da prave vratolomije kako bi uskladili radno vreme sa drugim obavezama. Ovo naročito teško pada roditeljima koji moraju da pronalaze načine da se usklade sa rasporedima dece.
Samo još par „sitnica“…
Problemi sa rasporedom radnog vremena su najčešći u proizvodnim firmama, dok su radnici koji rade u administraciji, za kompjuterima ili preko platformi češće suočeni sa problemom „kontinuiranog rada po zahtevu poslodavca“. Ukratko, reč je o situaciji kada vas poslodavac nakon radnog vremena i kada niste više u prostorijama u kojima obavljate posao „iscima“ da završite još nešto, „samo malo, jako kratko“. Naravno, to iziskuje neko novo radno vreme kao i komunikaciju sa poslodavcem i klijentima, a to radno vreme, najčešće, nije uračunato u vašu zaradu.
Neke zemlje su počele zakonski da zabranjuju poslodavcima kontaktiranje zaposlenih nakon radnog vremena, a nedavno je u javnosti odjeknuo primer zakona iz Portugala koji to reguliše, a to je ranije urađeno i u Francuskoj.
Kako tvrdi Mario Reljanović u „Alternativnom radnom zakonodavstvu“ poslodavci najčešće koriste prekovremeni rad kako bi, praktično, uveli šestodnevnu radnu nedelju.
Srbija teži ka beskonačnom radnom vremenu
Za uvođenje prekovremenog rada mora postojati neplanirano povećanje posla, međutim poslodavci lako pronalaze manjkavosti u zakonu koji loše definiše razloge za prekovremeni rad. Tako je u praksi radno vreme mnogih radnika svakodnevno produženo za sat ili dva, a neretko se dešava da rade i preko vikenda. Zakonski se radno vreme na osnovu prekovremenog rada može razvući na 12 sati dnevno, odnosno maksimalno 48 sati nedeljno.
Problem i stalna briga onih koji rade prekovremeno je i evidentiranje i adekvatno plaćanje prekovremenih sati. Iako je poslodavac dužan da vodi evidenciju prekovremenog rada, nepostojanje adekvatne kontrole u praksi često znači da će radnici biti zakinuti za prekovremene sate. U suštini, ova praksa je toliko česta da je za mnoge šestodnevna radna nedelja postala pravilo iako to ne bi smelo da bude tako.
S obzirom da poslodavcima odgovara da radnici rade duže, nije čudno da postoje tendencije, o kojima piše Reljanović, da se u radno zakonodavstvo uvede i mogućnost da poslodavac sa zaposlenim, kao navodno ravnopravnom stranom, ugovori i duže radno vreme od 40 časova nedeljno, bez obzira na prekovremeni rad. Naravno, poslodavac i pojedinačni radnik ne mogu biti jednaki, već je poslodavac taj koji je u poziciji da ucenjuje. Osim ako se radnici organizovano ne pobune, kao što je bio slučaj u Mađarskoj pre tri godine kada je predloženo takvo zakonsko rešenje.
Izvor: mašina.rs
Ma nemoguce u zlatnoj Srbiji.
https://www.plusonline.rs/mirni-protest-lanova-sindikata-nezavisnost-kompanije-tigar-tajers-zahtevi-pove-anje-plate-za-15-000-dinara-i-izmena-kolektivnog-ugovora
https://nova.rs/vesti/biznis/protest-radnika-tigar-tajers-pirot/
Zašto? Zato što je radnik radniku vuk, zato śto se radnik lakta i źeli da podmetne kolego radniku, da ga snema, da ga uništi, da ga otpuste…Jer zbog svoje tupavosti radnik najčešće kolegu ne gleda kao prijatelja, veċ kao krvnika kome treba napakovati otkaz. Popričajte sa nekom radnicom ili radnikom iz ovih fabrika, neka vam pričaju malo o međuljudskim odnosima.
Zato je i svaki radnik koji ima želju za sindikalnim organizovanjem, osuđen na kraju na gubitak posla. Ne toliko zbog uprave, nego zbog „radničke klase“.