Nesuđeni novinar, Dejan Cvetković je, malo svojom voljom, a više zahvaljujući sudbinskoj predodređenosti, olovku, blok i diktafon, zamenio žonglerskim rekvizitima, odabravši ništa manje zanimljiv, težak i izazovan životni put. Ovaj mladić, sa licem umetnika i srcem dečaka, gotovo svake večeri deli svoju ljubav sa Leskovčanima.
Mesecima je dečak u rukama prevrtao, bacao i hvatao tri okrugla kamenčića, pokušavajući da izvede baš nešto od onoga čime ga je fascinirao žongler u nekom od pravih, velikih cirkusa, koji su tada još redovno svraćali u Leskovac.
„Obožavao sam cirkuse i oduševljavalo me sve, ne samo žongleri. Mislim da nema deteta koje, nakon predstave, nije poželelo da postane deo tog čudnog sveta, u kome je sve zabava. San mi se, mnogo kasnije ostvario i tada sam shvatio da se radi o poslu u kome, čini se, kao nigde drugde, ne vladaju kruta disciplina, stroga pravila i hijerarhija. Ali, da se vratim svojim počecima, kojima je kumovao klasičan srpski inat, jer mi je stariji brat, dresirajući našeg psa, da hvata i izbacuje tri loptice, rekao da ja to nikada neću da naučim. U to vreme sam trenirao fudbal i, šta sam, onako buckast i trom, mogao da budem nego golman. Na jednoj utakmici, primim tri gola kroz noge. Zbog stida i podsmeha saigrača, tada sam odlučio da ću naučiti nešto što oni ne znaju. U inat svima, ha,ha,ha“, počinje svoju ispovest za Rešetku Dejan Cvetković.
Bilo je to vreme bez interneta i jednom dečaku nisu bili dostupne knjige, video klipovi i razne onlajn vežbaonice. Zato je jedva čekao petak, jer se tada, na TV-u prikazivao serijal “S cirkusom po svetu“.
„Snimim svaku emisiju, puštam i vežbam, do besvesti. Nigde nisam izlazio bez tri loptice u džepu. Žurka, rođendan, obično druženje- svaku sam priliku koristio da pokažem svoju veštinu. Nastavio sam da gledam uživo sirkuske predstave, razgovarao sa žonglerima, tražio savete. I odjednom, gotovo isto tako naglo kako se probudio, moj entuzijazam je splasnuo. Ne mogu da objasnim zašto, ali sam, u jednom periodu, bio potpuno van svega. Poziv mog druga, a vašek kolege Đele, vratio me žongliranju“, dodaje.
Prvu profesionalnu tačku, seća se Dejan, izveo je sa nepunih 17 godina, na vučjanskom Saboru, a za prvi honorar dobio slatki paket “Tome Kostića“.
„Mnogo bi potrajalo da ispričam koliko sam muke imao da nabavim rekvizite, jer sam loptice, tako sam tada mislio, usavršio i prerastao. Možete da zamislite kako sam se osećao po ulasku u prodavnicu rekvizita u Novom Sadu, a kasnije i u Švajcarskoj. Kao dete u poslastičari. Tri sata sam samo gledao. Ne znaš šta da izabereš, a opet si svestan da moraš suziti izbor. Tu sam konačno i prelomio“, priseća se.
Žongleri su, kaže Dejan, citirajući jednog od najvećih u ovom poslu, Enrika Rastelia, ljudi koji prkose sili gravitacije:
„Puna koncentracija, a opet potpuna opuštenost mišića. Koordinacija pokreta i razvijen periferni vid, kao kod kameleona. To je neophodno da biste uspešno izveli tačku, bez obzira na ambijent i broj gledalaca. Ja radim sa lopticama, čunjevima, obručima, kutijama i šeširima i svaki rekvizit ima svoju težinu. Da živite tri života ne biste mogli da naučite sve veštine, čak i sa samo tri predmeta. Japanci su ‘obrnuli igricu’ i ono što sam kod njih video, nije veština, nije umetnost, to je naprosto magija, gotovo neprirodno“.
Iako svakodnevno radi, bilo na ulici, rođendanima, ili predstavama, kaže da se, za razliku od zemlja zapadne Evrope, Amerike, pa i Azije, od žongliranja u Srbiji teško živi. Posla ima, ali je kontinuitet problem.
„To nisu stalni i unapred dogovoreni angažmani. Situacija je mnogo bolja leti, jer je puno manifestacija i priredbi. Često se udružujem sa kolegama, pa je tada uživanje kompletno. Jednu godinu sam bio i član cirkusa. Iako me za saradnju sa upravom ne vezuje mnogo toga lepog, moram reći da mi je to bila velika životna škola, jer su cirkusi jedna dobro organizovana kompanija“.
Ulazimo polako u jesen, pa će se i Dejanove predstave na otvorenom prorediti, ali će on svakodnevno, poput profesionalnih sportista, trenirati i pripremati nove trikove.
„I tu već godinama mučim muke. Nemam adekvatan prostor za vežbanje, jer mi je potrebna visina od najmanje tri metra, pa koristim ovu priliku da pozovem sugrađane, koji mi mogu iznajmiti takav prostor. Moj telefon je 061/69-194-18, pa bih bio zahvalan za svaku informaciju. Na isti broj se mogu javiti i svi oni koji bi svojim gostima na žurkama, rođendanima ili sedeljkama, želeli da priušte malo zabave i trikova“, zaključuje.
Dejan tako nastavlja da žonglira sa životom, bacajući u vazduh svakodnevno brige, radosti probleme, muke i sreću, a pravim umetnicima retko šta ispadne iz ruku.
S.Stojiljković
Ako stepropustili...
Pomoz Bog Cvele. 😉
Cvele care, mnogo sreće u daljem radu ti želim. Tekst je predivan i jedva čekam da dovedem klince da vide tvoj nastup.
bravo za resetku, bravo za Cveleta