Mlada leskovačka doktorka Teodora Jovanović izgara već godinu dana skoro svakodnevno u takozvanoj „crvenoj zoni“ u kovid bolnicama u Beogradu i zajedno sa svojim kolegama do sada je spasila na hiljade ljudskih života. Njen život se sveo na borbu sa koronom u “Areni” ili “Batajnci” i spavanje od svega nekoliko sati, a kada dobije slobodan dan i izađe sa društvom, što su jako retki trenuci, stiče utisak kao da ona i njene kolege žive u nekoj drugoj dimenziji.
U intervjuu za Rešetku govori o umoru, svojim strahovima, nadanjima i o tome koliko je zapravo cela situacija sa pandemijom covida-19 promenila kao osobu.
– Nije li glupo da te u startu pitam da li uspevamo da se izborimo sa korona virusom?
Nemam utisak da se dovoljno trudimo u poštovanju epidemioloških mera, iz razloga što nemamo objektivna saznanja o veličini i težini opasnosti, što se može delimično i razumeti jer je poslednja epidemija na ovim prostorima bila daleke 1972. godine. U nekom prethodnom životu malo smo obraćali pažnju na zdravlje i ne spadamo baš u narod koji se bavi preventivom (eliminisanjem faktora rizika u nastanku bolesti). Poznati smo po svom hedonizmu, veselosti, druželjubivosti, i to su odlične preporuke u nekim normalnim okolnostima življenja, pa nam disciplina i sve vrste sputavanja malo teže padaju, pogotovo kada vremenski okvir trajanja ove situacije ne može da se odredi. Sve ovo otežava epidemiološke prilike.
– Koliko puta do sada si „dežurala“ u Areni“, a koliko dugo i po koji put si u Batajnici?
U Areni sam bila angažovana u 4 ciklusa počev od avgusta 2020. godine. U početku je to bio rad svaki dan (bez dana pauze) gde bi se nakon isteka ciklusa vraćala u svoju matičnu ustanovu – Institut za mentalno zdravlje. Tokom tih ciklusa, Arena je uglavnom bila popunjena do krajnjih kapaciteta, a u njoj su zbrinjavani pacijenti sa srednje teškom do teškom kliničkom slikom. Prosečan broj pacijenata po lekaru u smeni u Areni se kreće od 80-100. Zadatak lekara je da detaljno izvizitira svakog pacijenta i rešava akutna pogoršanja, koja se dosta često dešavaju. Sve ovo podrazumevalo je i upoznavanje sa zvaničnim terapijskim smernicama i tekućim izmenama u skladu sa novim saznanjima u vezi sa COVID infekcijom, obzirom da se radi o potpuno novoj bolesti. Zbrinjavanje ovih pacijenata komplikuju i česti komorbiditeti (pridružene bolesti) što zahteva dobro poznavanje i zbrinjavanje i ovih stanja (srčana oboljenja, šećerna bolest, demencije, slabost bubrega…). Poslednji ciklus u Areni završila sam početkom marta meseca, a već nakon nedelju dana, usled drastičnog pogoršanja epidemiološke situacije, raspoređena sam kao šef smene, obzirom da imam iskustvo sa COVID pacijentima, u COVID bolnicu “Batajnica”, gde radim po smenama koje podrazumevaju boravak u crvenoj zoni od 7 do 10 sati.
– Tvoj život i tvojih kolega potpuno izmenio u poslednjih godinu dana. Sveo se na puko ispunjavanje fizioloških potreba i novo izgaranje u kovid sistemu i borbi za ljudske živote. Ne čini li ti se da, za razliku od ostatka sveta, živiš u nekoj paralelnoj dimenziji?
Veoma je teško raditi u skafanderu i sa kompletnom zaštitnom opremom u crvenoj zoni i po 10 sati. Posao je stresan i zahteva apsolutnu koncentraciju i posvećenost svakom pacijentu. Neretko se dešava da pacijent, koji je duže vreme stabilan (nekad se čak razmatra i mogućnost otpusta iz bolnice) za nekoliko sati završi na respiratoru. Moji dani, a verujem da istu sudbinu deli i većina zdravstvenih radnika u COVID sistemu, sada se svode samo na posao i spavanje, da bih zadržala bazalni imunitet na adekvatnom nivou. Itekako mi se čini da živim život u paralelnom univerzumu. Sećam se jedne anegdote, kada me je taksista vozio u smenu u COVID bolnicu, pitavši me: “Je l’ to ima neko dešavanje u Areni?”, mislivši na neki koncert ili sportski događaj. Kada sam mu objasnila u o čemu se radi, zamolio me je da mu kažem kada se završavaju smene, kako bi izbegao u to vreme pomenutu destinaciju.
– Koliko zapravo obični ljudi znaju sa čime se vi tamo suočavate i da li su svesni sa kakvim paklom se zapravo svakodnevno susrećete?
U razgovoru sa ljudima koji nisu profesionalno vezani za medicinu, njihovi stavovi kreću se od potpune negacije postojanja virusa do paničnih strahova i hipohondrijske opsednutosti za sopstveno i zdravlje njihovih najbližih. Mi smo, pre svega, emocionalna i vizuelna bića, te smatram da bi ova vrsta informacija mnogo lakše bila usvojena od strane građana porukama u vidu spotova, koje bi prezentovali ljudi van medicinske struke koji uživaju popularnost ljudi. Tim pre što i neke elementarne protivepidemijske mere nismo usvojili.
– Koje su bile najteže situacije koje si doživela, ili one koje su te najviše ganule?
Sećam se jednog deke, vojnog lica u penziji, koji je odavao utisak mentalnog stoicizma. Svi objektivni parametri su govorili da je njegovo zdravstveno stanje bilo stanje bilo dobro. I pored toga, stalno mi je u viziti ponavljao kako ga nije strah od smrti i tražio je od mene da mu obećam da, ukoliko do toga dođe, prenesem njegovu poslednju želju članovima porodice. Jednoga dana nisam ga zatekla u njegovoj postelji. Bio je prebačen u drugu ustanovu zbog popuštanja srca. Često razmišljam o njemu i nadam se oporavio.
– Mora da je bilo i lepih i koje su to?
Solidarnost zdravstvenih radnika je došla do izražaja u ovoj situaciji, gde pomažemo jedni drugima u izvršavanju radnih zadataka, ne merivši pritom ko je uradio više, a ko manje, jer svako od nas ima pravo na svoju žutu minutu i loš dan. S druge strane, veliko je zadovoljstvo kada pacijenti prepoznaju vaš trud i zalaganje. Paravani Arene su oblepljeni pesmama i zahvalnicama pacijenata i njihovih porodica upućenim nama, zdravstvenim radnicima. Kada to vidite ne možete ostati imuni na tu vrstu zahvalnosti.
– Šta imaš da poručiš ljudima koji ne veruju u postojanje virusa? Da li si se lično susretala sa teoretičarima zavera, a ima ih nažalost mnogo, i šta si im tada poručila?
Nažalost, postoje ljudi koji ne prihvataju neke istine dok se ne suoče oči u oči sa njima. Možda bi, umesto kaznene politike, kojom se sankcionišu oni koji se ne pridržavaju propisanih mera, trebalo porazmisliti o uvođenju društveno-korisnog i volonterskog rada u COVID bolnicama. Pomoć je i te kako neophodna, u dopremanju terapije, odnošenju smeća, održavanju prostorija, transportu slabije pokretnih i starih pacijenata do toaleta…
– Kroz istoriju smo više puta uverili da se naš narod baš i ne uči na greškama. Da li ćemo možda iz ove i ovakave krize izvući neke pouke i koliko si ti, kao relativno mlada aosoba i lekar, pre vremena sazrela?
Verujem da je moguće podići zdravstveni nivo svesti stanovništva, u čemu nam posebno mogu pomoći i mediji, stalnim plasiranjem tačnih, kratkih, jednostavnih i nedvosmislenih informacija, jer ćemo sigurno u budućnosti biti suočavani sa brojnim zdravstvenim izazovima, pa tim pre izreka “bolje sprečiti nego lečiti” ima mnogo veću težinu.
Nažalost, moja generacija je bila u prilici da odmah iz fakultetskih kabineta i amfiteatara izađe na “bojno polje”. Da budem iskrena, bilo je tu svakojakih emocija, ali je prednjačila akademska radoznalost i potreba da se pomogne bolesnima, pogotovo u situaciji kada je raspoloživ kadar bio nedovoljan, jer, da to nije tako, svakako ne bi odabrala poziv kojim se bavim.
– Da li si umorna?
Iskreno, jesam i mislim da niko ne želi više od zdravstvenih radnika da se ova situacija stavi pod kontrolu i da se što pre vratim svom primarnom poslu i svom prethodnom životu.
– Šta misliš, kako će tvoj život izgledati kada se sve ovo bude završilo?
Mislim da će dosta nas početi da više uživa u svakodnevnim sitnicama, pronalaziti životnu radost i sreću u malim stvarima i staviti svoje zdravlje na sam vrh liste prioriteta.
Razgovarao Dragan Marinković
Sem BRAVOOOOO STA RECI.