Juče sam, po prvi put u životu, ne samo upoznao već i zagrlio jednog poslanika. Tačnije rečeno – poslanicu. Ali, ne radi se o nekom iz Narodne skupštine Srbije. Do članova ovog saziva našeg parlamenta teško je doći. U pitanju je neko iz Hrvatskog sabora!
Rada Borić je univerzitski profesor, feministkinja i mirovni aktivista iz Hrvatske. Poslanik je u Hrvatskom Parlamentu, odbornik u Skupštini grada Zagreba i bliska saradnica Tomislava Tomaševića, gradonačelnika Zagreba. Član je stranke Nova ljevica i koalicije Možemo!
Bila je aktivna u antiratnoj kampanji tokom građanskih ratova ’90-ih na teritoriji bivše SFRJ. Borac je za ljudska prava, prava žena i prava manjina.
Od 1993. učestvuje u radu Centra za žene žrtve rata pomažući izbeglicama i žrtvama seksualnog nasilja. Aktivna je u Ženskoj mreži Hrvatske i u feminističkom pokretu u regiji i svetu.
Prema časopisu Forbes, jedna je od sedam najmoćnijih feministkinja na svetu! (izvor: Wikipedia)
Tatjana Nikolić, mirovni aktivista iz Niša, je Radu pozvala u goste. Organizovala je Radino predavanje i pozvala Stevicu, a on je pozvao mene.
Nije nikakva tajna niti novost da ću ja umreti nesrećan jer se Jugoslavija raspala.
A umreću i onoliko siromašan koliko su me bogatijim činili Hrvati, Bosanci, Slovenci, Crnogorci, Makedonci i Kosovari.
Radin „zagrebački hrvatski“ me je prenuo iz malodušnosti. Udahnuo sam punim plućima ponovo.
Dvadesetak Nišlijki, dvojica Nišlija i dvojica Leskovčana su više od dva sata disali Radu slušajući kako priča o političkoj situaciji u Zagrebu i Hrvatskoj, o njihovim iskustvima u borbi protiv korupcije, o njihovom građanskom aktivizmu, o skromnom početku i skorašnjoj pobedi u Zagrebu i o Tomislavu Tomaševiću, čoveku kome se iskreno divim.
Pričala nam je kako je jednu Novu godina provela među Srbima u Krajini, kako je bila u Banjaluci i kako će sutra za Skoplje.
„Šta prvo treba da uradimo?“, u jednom trenutku upitala se Rada.
„Prvo što treba da uradite je da posetite Leskovac!“, odgovorio sam.
„Tvoj drug nam je pričao o tebi dok si bio odsutan“, rekla je misleći na trenutak kada sam izašao da preparkiram auto.
Ispravno sam pretpostavio da je Stevica pričao o eksploatacija žena u leskovačkoj fabrici „Aptiv“.
„I sviđa mi se ime vašeg udruženja građana „I ja se pitam!“, naglasila je Rada, a Stevica i ja nismo uspevali da sakrijemo ponos.
Na rastanku smo se dugo opraštali i pozdravljali.
– Gospođo Borić, ja moram da vas zagrlim!
– Šta gospođa? Ja sam ti drugarica!
Ako stepropustili...
Niš, grad od tri slova i mesto u kome sam za jedno veče stekao drugaricu. Rada i ja, drugarstvo na prvi pogled. Zaboravio sam da to postoji.
P.S. Molim Radu, Tanju i ostale dame da mi oproste jer nisam koristio rodno senzitivan jezik. Znam da hoće jer … drugarica drugu prašta!
Лепо.
Ljepo, ljepo, vrlo ljepo. Neka se pripremi za zagrljaj Staša Zajović i njeni nato promoteri, polužene i polumuškarci u crnom. Al će se nagrliš, „dokture“. Ne bio ti u koži šta sve ti moraš da grliš. Počev od Lajno Iz Jaj’no.