Ko je kriv za polupraznu salu i nedolazak nagrađenih na zatvaranju LIFFE-a?

Ovo pitanje postavljamo umetničkom direktoru festivala Darku Bajiću koji je juče, umesto da okrivi organizatore za traljavo odrađenu manifestaciju i raznorazne propuste, udario kritikama po lokalnim novinarima ali i po samim Leskovčanima.

Bajića pitamo da li su lokalni novinari krivi za to što je pozorišna sala na zatvaranju festivla bila poluprazna,a Leskovčani što se na „svečanoj“ dodeli nagrada skoro niko od nagrađenih nije ni pojavio.

Slična situacija je bila i prethodne godine.

Mi ne znamo koliki je tačan honorar organizatora LIFFE-a i njegovom uumetničkom direktoru, ali znamo da je za ovaj festival samo iz državne kase ove godine izdvojeno 2,6 miliona dinara.

Podsetimo, Bajić je najpre kritikovao pojedine lokalne novinare zbog toga što su pisali o tehničkim propustima, koji su se zaista desili a trebalo bi da budu nedopustivi, pa zatim izvređao i leskovačku publiku, uz konstataciju da je razmišljao o tome da se uopšte i ne pojavi na konferenciji za novinare.

„Preko 90 gostiju je ove godine bilo na festivalu. Moje veliko razočarenje je nikakav odziv lokalnih medija. Jedino što sam pročitao je bilo da sam pročitao da je bruka bila što je pukla jedna projekcija, što se desi u svakom bioskopu. Leskovac će morati da razmisli o tome da ne može da ne podržava te ljude jer će onda ti ljudi učiniti to da ovaj festival ne bude to što smo planirali. Leskovački festival će biti svetski festival onog trenutka kada roditelji dovedu svoju decu u bioskop, pa kada ta deca budu dovela svoju decu u bioskop. Ovaj festival nije festival moj ili Kulturnog centra, već festival gledalaca i ljudi koji žive u Leskovcu. Trebalo bi zajedno da propagiramo festival, a ne samo nas troje. Zbog toga sam se i razmišljao da li da uopšte izađem na ovu konferenciju za štampu. Znate, izuzetno je teško dovesti ovakve filmove, a mi smo to uspeli“, kazao je Bajić.

Očigledno ne znajući da pojedini leskovački mediji uopšte nisu ni dobijali pozive za organizovane konferencije za štampu, ali organizatorima nije bilo nevažno da ih zamole da potpuno besplatno reklamiraju festival na svojim portalima i televizijama, što su oni, za dobrobit svog grada i učinili – za razliku od beogradskih agencija i novinara kojima su punjeni džepovi kako bi vršili promociju istog festivala.

I pored toga, propusta je bilo, kao i ranijih godina, a ti isti lokalni novinari (koje Bajić proziva – prim.nov) trudili su se da ovu manifestaciju i svoj grad predstave u najboljem mogućem svetlu gutajući knedle i trpeći raznorazna poniženja od strane direktorke Leskovačkog kulturnog centra Sanje Conić i njenih upošljenika na terenu.

O bahatom ponašanju „zaštićene“ direktorke nekom drugom prilikom.