Prvi srpski kralj posle Kosova, kako će biti upamćen Milan Obrenović, sahranjen je na današnji dan pre 125 godina, ali ne u Srbiji, jer je to bila njegova izričita poslednja želja. Deceniju i po kasnije, njegov grob se ipak našao u zemlji u koju nije želeo da uđe ni mrtav
Život Milana Obrenovića bio je kratak, ali izuzetno buran. Knez je postao sa svega 14 godina, kralj sa 28, sina dobio u 22, a abdicirao pre navršene 35. godine. Nije dočekao ni 47. rođendan.
Ostaće upamćen kao prvi srpski kralj „posle Kosova“ i suveren tokom čije je vladavine Srbija doživela krupne istorijske promene. Upravo u njegovo vreme zemlja je stekla međunarodno priznanje na Berlinskom kongresu, podignuta je na rang kraljevine, a započet je i talas ubrzane modernizacije – otvarane su škole, reformisana vojska i izgrađena prva železnička pruga.
Ipak, uprkos državničkim uspesima, slika o njemu u domaćoj javnosti danas je često više obojena kontroverzama nego zaslugama.
Milan je važio za temperamentnog i strastvenog čoveka, sklonog uživanju u životu. Njegov brak sa Natalijom Obrenović bio je obeležen brojnim svađama, aferama i javnim skandalima koji su punili novinske stupce.
Bio je prvi srpski vladar koji se zvanično razveo, ali i prvi koji je ostavio zahtev da, nakon smrti, ne bude sahranjen u Srbiji.
Veliki razdor nastao je zbog braka njegovog sina, Aleksandra Obrenovića, sa Dragom Mašin. Milan se tom braku oštro protivio i sinu je uskratio blagoslov. Nakon što je Aleksandar ipak ostao pri svojoj odluci, bivši kralj se više nije vraćao u Srbiju.
Nastanio se u Beču, gde je kupio stan i održavao bliske odnose sa austrougarskim carem Francom Jozefom I. Upravo njemu je poverio svoju poslednju želju – da u slučaju smrti nikako ne bude sahranjen u Srbiji, već u Manastiru Krušedol, koji je tada bio na teritoriji Austrougarske.
Početkom 1901. godine razboleo se od upale pluća i preminuo 29. januara (11. februara po novom kalendaru), ne dočekavši da ponovo vidi sina.
Iako je kralj Aleksandar tražio da telo njegovog oca bude preneto u Beograd i sahranjeno uz državne počasti, car Franc Jozef je to odbio, pozivajući se na izričitu želju pokojnika. Milan Obrenović je tako sahranjen u Krušedolu, o trošku samog cara.
Ipak, srpski narod ga je ispratio dostojanstveno – po ledenoj februarskoj zimi, stanovnici Srema stajali su duž puta od Sremskih Karlovaca do manastira, gologlavi i u tišini, dok je 16. februara 1901., prolazila pogrebna povorka.
Ironijom istorije, nakon Prvog svetskog rata i stvaranja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, teritorija Fruške gore ušla je u sastav nove države. Тако je Srbija, posle svega, dobila kralja koji ni mrtav nije želeo da se vrati u nju.
Izvor: Istorijski zabavnik
