Nikola Stanković iz Leskovca ima samo 21 godinu, iza sebe porodicu i 50-ak zasađenih stabala, a ispred sebe plan da okonča fakultet i nastavi svoju ekološku misiju.
Kada je zasadio prvo drvo imao je svega 15 godina, ali to nije bio proizvod slučajnosti, niti trenutnog osećaja:
“ Odrastao sam sa ocem koji je zasadio mnogo stabala i često sam mu u tome pomagao, pa sam još u detinjstvu usvojio taj model ponašanja. Prvo moje zasađeno drvo nije preživelo, pre svega zbog ljudskog nemara, ali sam odmah potom, u dvorištu osnovne škole „Trajko Stamenković“, u koju sam i sam išao, zasadio stablo platana i ono je, zahvaljujući osoblju škole i danas živo i raste na moje veliko zadovoljstvo. U narednim godinama sam kupovao i sadio uglavnom voće, ali 2025.-tu smatram najplodnijom, jer sam zasadio 50-ak stabala. Velika inspiracija mi je bio sugrađanin Mirsad Ibrić, sa svojim stavom da, ako želimo da nešto promenimo, najpre moramo da promenimo sebe. Tako je počela moja zelena misija“.
Spisak zasađenih stabala je prilično raznovrstan, ali Nikola ima svoje favorite i među voćkama i ukrasnim drvećem:
“ Nastojim da biram autentične, malo zastupljene i autohtone vrste. Na primer, ispred svoje zgrade sam zasadio dva Likvidanbara, drvo koje nije visoko, ali je u jesen, zbog raznobojnosti lišća, pravi ukras svakog dvorišta ili bašte. Malo dalje, rastu dva prekrasna Ginko drva.To je vrsta koja, kažu naučnici, pamti i dinosauruse, a preživela je i atomske bombe u Japanu. Raste sporo, ali je vrlo dugovečno. Od ukrasnog drveća tu je crveni hrast, sa listovima bakrene boje, koji ostavljaju bez daha.
Što se tiče voćki, odlučio sam da to budu retke, autohtone i zaboravljene sorte. Tako su u naselju Dubočica, gde živim, mesto našle kruške Takiša, miljenica moga pradede, i Vodenjača, kasna kajsija, koja dozreva u septembru, oskoruša, lekovita brekinja, nekoliko sorti zanemarenih sorti jabuka. Počevši ovu priču, ušao sam u fantastičan svet biljnih, pre svega, voćnih vrsta na kojima su odrastale generacije, a koje su nepravedno potisnute od hibrida“.
„Gde god nađeš zgodno mesto, ti drvo posadi“ je deviza kojom se rukovodi Nikola, pa svojim sadnicama obogaćuje zelene površine i svaki slobodan kutak u Dubočici. Sadnice često nisu jeftine, ali ovaj hobi, koji je, kaže, prerastao u ljubav, ne mari za materijalna davanja.
I sve to, ovaj mladi čovek finansira sam od svoje radničke plate:
“ Ja sam, ustvari, student ekonomije, ali istovremeno radim u preduzeću „Mladost“, kako bih mogao da izdržavam porodicu. Iskreno, ne gledam cenu, ako naletim na nešto što me zanima i što se uklapa u moje planove. Svakodnevno prošetam kako bih proverio u kakvom su stanju zasadi i raduje me kada vidim da napreduju. Zvučaće čudno, ali ja pričam sa tim stablima i kao i veliki pesnik Laza Kostić, „grlim“ se sa sadnicama. Želim da prežive, da opstanu, da moja porodica i svi žitelji naselja uživaju u hladovini, raskoši i plodovima drveća i voća koje sam posadio„.
Često mu u tim šetnjama društvo pravi jednogodišnja ćerkica Nikolina Magi, koja još uvek ne razume mnogo toga, ali će, veruje Nikola, naslediti očevu viziju:
“ Nekako sam oduvek znao da ću se oženiti mlad, a još kao dete sam pričao da želim da dočekam unuke i praunuke. Upravo to se i desilo. Moja supruga je iz Afrike, tačnije iz Konga i potpuno smo različitog mentaliteta i kulture, ali je moju zelenu misiju razumela i podržala. Zbog naše ćerke Nikoline Magi, nije bila u mogućnosti da mi se priključi, ali verujem da će doći i to vreme. Ona je oduševljena životom ovde, pre svega bezbednošću koju pruža i slobodom kretanja gradom u svako doba dana, što je u njenoj zemlji gotovo nezamislivo. Oduševljeno gleda decu u naselju, koja se do kasno uveče igraju ispred zgrade, jer to u Kongu nije realna slika“.
Amise Sara Stanković je diplomirala francuski jezik na Filozofskom fakultetu u Nišu i uskoro će upisati master, da bi mogla da potraži posao:
“ Amise već sada prilično dobro govori srpski, a do završetka mastera želi da potpuno ovlada našim jezikom. Volela bi da radi sa decom, u školi, da predaje francuski. To je njena želja, ali ćemo videti kakve nam se sve mogućnosti otvaraju. Naši planovi su da se bavimo onim za šta smo se školovali, ali i da negujemo svoj hobi“.
Prolećna sadnja se uskoro završava, pa će Nikola tokom leta biti u potrazi za neobičnim vrstama drveća i voća koje bi mogao da posadi u jesen i da razvija svoju organizaciju „Ozeleni Leskovac“, preko koje želi da animira i privuče zaljubljenike u prirodu.
Promene, zna on, kreću od nas samih, a udruženi možemo dati značajan doprinos očuvanju životne sredine. To je nešto čemu ima nameru da posveti svoj život. Tragovi su ono nas izdvaja i potvrđuje naše trajanje, zaključuje 21-godišnji Leskovčanin.
S. Stojiljković
Bravo i kapa dole dečko.
Svaka čast i samo napred. Ovo je naša planeta, jedino mesto na kome živimo, i treba mu vratiti dušu. To vi Nikoka radite na najbolji način. Hvala Vam.
Bravo momak! Svaka cast!
Lele.,batke…..a gde garavu kod ovako lepih naših !!?
Samo sadi, to je nasledje !