Pacijent u Vranju, nedavno, „nezadovoljan tretmanom“, ošamario je lekara. Iskusni medicinari često kažu da se bolesnom čoveku mnogo toga može oprostiti, ali da li iko treba da trpi šamare dok obavlja svoj posao — bio lekar, pekar, apotekar, novinar ili šalterska službenica?
U istom gradu nedavno je lekar sam sebi preporučio bolovanje, dešavali su se skandali u kojima su pacijenti bili ugroženi, a mnogi slučajevi čekaju sudski epilog. Strpljenje onih koji traže lekarsku pomoć čini se da je na ivici, ali razlozi nisu samo medicinski. U pitanju su nevaspitanje, nedostatak empatije, živaca i vremena, kao i činjenica da pažnju lekara najčešće dobijete tek u privatnoj ordinaciji.
Država je u vranjsko zdravstvo ulagala šakom i kapom: nova bolnica, savremena oprema, specijalizacije, uslovi za rad bolji nego ikad, zarade na evropskom nivou. Ali zidovi i skeneri ne leče — leče ljudi. A među zaposlenima sve je više onih koji pacijente primaju „na traci“ u privatnim praksama, dok u bolnici nema slobodnih termina.
Nikada, u ni jednoj profesiji ne smemo generalizovati ljude, ali komentari na najnoviji incident u Vranju su svojevrsni šamar celom zdravstvenom sistemu, pa i oni koji pošteno obavljaju posao, koji bukvalno svakodnevno spasavaju brojne živote postidete se kada se o njihovim bahatim kolegama povede razgovor.
Nasilje nema opravdanja. Šamar nije rešenje. Ali topla reč ume da leči.
Zato oni medicinari koji u provincijama uživaju status božanstava, kojima se nose „darovi“ da bi se pacijent uopšte pregledao, treba da pocrvene i shvate: jedan lekar je ošamaren, ali mnogi obrazi su užareni.
E, sada šta da radimo sa onima što nemaju obraz, stvarno nisam pametna.
(Preuzeto sa Fejsbuka)
Ako stepropustili...
