Novi podaci Evrostata pokazuju da je prosečna radna nedelja u Evropskoj uniji tokom 2025. godine iznosila 35,9 sati, dok je u Srbiji dostigla 40,6 sati. Razlika od gotovo pet sati nedeljno na prvi pogled možda ne deluje velika, ali na godišnjem nivou predstavlja više od mesec dana dodatnog rada.
Još zanimljivije je to što zemlje sa najkraćim radnim nedeljama uglavnom spadaju među najrazvijenije i najproduktivnije evropske ekonomije. Holandija, Danska i Nemačka beleže manji broj radnih sati od evropskog proseka (Holandija prosečno 31,9 sati nedeljno, Danska i Nemačka sa po 33,9 radnih sati), dok se među državama sa najdužim radnim nedeljama nalaze zemlje juga i istoka kontinenta. Takvi podaci dovode u pitanje uvreženo uverenje da duže radno vreme automatski znači i veću produktivnost ili brži ekonomski rast.
Dok pojedine evropske države eksperimentišu sa četvorodnevnom radnom nedeljom, a kompanije širom sveta traže ravnotežu između produktivnosti i dobrobiti zaposlenih, Srbija se i dalje nalazi među zemljama čiji građani rade znatno duže od proseka Evropske unije.
Kako su bogate zemlje skratile radnu nedelju?
Istorija rada pokazuje da je skraćivanje radnog vremena dug proces koji traje više od jednog veka. U ranoj industrijskoj fazi radni dan je često trajao 10 do 12 sati, a radna nedelja šest dana, pre nego što je kroz decenije sindikalnih borbi i zakonskih reformi postepeno uveden osmočasovni standard.
Tokom druge polovine 20. veka većina razvijenih zapadnih ekonomija nastavila je postepeno da smanjuje broj radnih sati. Razlog nije bio samo rast životnog standarda, već pre svega kontinuirano povećanje produktivnosti. Napredak tehnologije, automatizacija proizvodnje i razvoj modernih usluga omogućili su da se ista količina posla obavi za kraće vreme nego ranije.
Kako je rasla vrednost stvorena tokom jednog radnog sata, otvarao se prostor da deo tog dobitka bude pretvoren u više slobodnog vremena za zaposlene.
Kako je udeo teške industrije opadao, a rastao značaj informacionih tehnologija, finansija, stručnih usluga i kreativnih industrija, sve veći deo ekonomije počeo je da zavisi od stručnosti, inovacija i efikasnosti, a manje od samog broja provedenih sati na radnom mestu.
U takvim okolnostima poslodavcima je često isplativije da zadrže zadovoljne i motivisane radnike nego da povećavaju broj radnih sati.
Demografske promene takođe su odigrale značajnu ulogu. Starenje stanovništva i sve izraženiji nedostatak radne snage u mnogim evropskim zemljama primorali su poslodavce da nude fleksibilnije uslove rada kako bi privukli i zadržali zaposlene.
Mogućnost rada od kuće, fleksibilno radno vreme i skraćene radne nedelje postali su deo šire strategije konkurencije za radnike, a ne samo socijalna mera.
Četvorodnevna radna nedelja – moda ili budućnost?
Ideja da zaposleni rade četiri dana umesto pet dugo je zvučala kao tema rezervisana za akademske rasprave i futurističke prognoze. Međutim, poslednjih nekoliko godina četvorodnevna radna nedelja postala je predmet konkretnih eksperimenata u desetinama zemalja, od Islanda i Velike Britanije do Japana, Novog Zelanda i Belgije.
Jedan od najpoznatijih primera dolazi sa Islanda, gde su između 2015. i 2019. godine sprovedeni veliki pilot-programi u javnom sektoru. Hiljade zaposlenih prešle su na kraću radnu nedelju bez smanjenja plata, a rezultati su pokazali da je produktivnost uglavnom ostala ista ili je čak blago porasla.
Istovremeno, zaposleni su prijavili niži nivo stresa, bolje mentalno zdravlje i uspešnije usklađivanje poslovnog i privatnog života.
Slični zaključci zabeleženi su i u Velikoj Britaniji, gde su desetine kompanija učestvovale u eksperimentima četvorodnevne radne nedelje. Većina poslodavaca koji su učestvovali u pilot-projektima odlučila je da zadrži novi model rada i nakon završetka testiranja.
Kao glavne prednosti navodili su veće zadovoljstvo zaposlenih, manji broj bolovanja i lakše zadržavanje radne snage u uslovima sve oštrije konkurencije na tržištu rada.
Sjedinjene Američke Države uglavnom zadržavaju tradicionalni model rada sa približno 40 časova nedeljno, dok pojedine kompanije eksperimentišu sa kraćom radnom nedeljom kako bi povećale zadovoljstvo zaposlenih i smanjile fluktuaciju radne snage.
U Aziji su trendovi drugačiji. U zemljama poput Japana, Južne Koreje i Kine dugo radno vreme ostaje duboko ukorenjeno u poslovnoj kulturi, iako vlasti i poslodavci poslednjih godina pokušavaju da ograniče prekomerni rad zbog njegovih posledica po zdravlje zaposlenih i demografsku sliku društva.
Zagovornici četvorodnevne radne nedelje često naglašavaju da njen cilj nije da zaposleni rade manje posla, već da isti posao obave za kraće vreme. U praksi to podrazumeva efikasnije sastanke, manje administrativnih procedura, bolju organizaciju rada i intenzivniju upotrebu digitalnih alata.
Drugim rečima, uspeh ovog modela zavisi od povećanja produktivnosti, a ne od prostog smanjenja broja radnih sati.
Ali, postoje i ograničenja. Delatnosti poput zdravstva, saobraćaja, trgovine, proizvodnje ili ugostiteljstva teško mogu da funkcionišu po istom modelu kao kancelarijski poslovi.
U sektorima koji zahtevaju stalno prisustvo zaposlenih, kraća radna nedelja često podrazumeva dodatno zapošljavanje ili reorganizaciju smena, što može povećati troškove poslovanja. Zbog toga mnogi stručnjaci smatraju da ne postoji univerzalni model koji bi se mogao primeniti na čitavu ekonomiju.
Ekonomista Miloš Miljković, izvršni sekretar Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“, za NIN kaže da je na nivou Evropske unije prisutan blagi trend smanjenja prosečne radne nedelje.
„Prema dostupnim podacima, prosečan broj radnih sati opada sa oko 36,9 sati u 2015. godini na 35,9 sati u 2025. godini. Sličan, iako nešto slabiji trend može se uočiti i u Srbiji, gde je prosečna radna nedelja sa oko 41 sata u 2024. godini smanjena na oko 40,6 sati u 2025. godini. Međutim, važno je naglasiti da se ovaj trend ne može posmatrati izolovano. U pojedinim evropskim zemljama istovremeno se odvija proces skraćivanja radnog vremena, ali i povećanja starosne granice za odlazak u penziju. Na taj način se zapravo menja struktura radnog veka: ljudi rade manje sati nedeljno, ali duže ostaju aktivni na tržištu rada. Zbog toga se otvara pitanje da li se kroz ove promene zaista ostvaruje suštinski dobitak za radnike ili se samo menja raspodela rada kroz životni ciklus, bez jasnog ukupnog smanjenja opterećenja”, kaže Miljković.
Nedavno se u Nemačkoj pokrenula rasprava nakon što je list „Bild” objavio da komisija savezne vlade za penzioni sistem želi da poveća starosnu granicu za odlazak u penziju na 70 godina i smanji nivo penzija. To je odmah demantovano, ali je vest izazvala veliku buru u javnosti.
Zašto postoje razlike među državama?
Iako se u većini evropskih zemalja puno radno vreme formalno kreće između 35 i 40 sati nedeljno, stvarni broj sati koje zaposleni provedu na poslu često se razlikuje.
Prema podacima Evrostata i OECD-a, razlike između država ne zavise samo od zakonskih okvira, već i od šireg ekonomskog i društvenog konteksta.
Jedan od ključnih faktora jeste nivo ekonomskog razvoja. Prema OECD analizama tržišta rada i produktivnosti, razvijenije ekonomije raspolažu većim kapitalom i naprednijom tehnologijom, što im omogućava da stvaraju veću vrednost u kraćem vremenu rada.
Zbog toga zemlje poput Nemačke, Danske ili Holandije imaju kraće prosečne radne nedelje, iako spadaju među najproduktivnije ekonomije Evrope.
Opširnije pročitajte OVDE.
