Pre nego što je postao Radoje Domanović kojeg danas prepoznajemo po „Dangi“, „Vođi“, „Stradiji“ i „Mrtvom moru“, bio je profesor srpskog jezika i službovao po gimnazijama južne Srbije. Jedna od tih stanica bio je i Leskovac. Najveći srpski satiričar umro je 17. avgusta i otuda povod da se podsetimo njegovih leskovačkih dana.
Ovde nije proveo dug period, ali je upravo iz tog vremena ostao trag koji je zanimljiv ne samo za istoriju leskovačke Gimnazije već i za razumevanje njegovog nastanka kao satiričara.
Domanović je u Leskovac stigao posle Pirota i Vranja. Njegovo profesorsko službovanje u unutrašnjosti Srbije trajalo je svega oko tri godine, od 1895. do 1898, ali će se upravo u tom periodu politički i intelektualno oblikovati pisac koji će kasnije postati jedan od najoštrijih kritičara sistema vlasti u Srbiji. Radio je kao profesor srpskog jezika, a u leskovačkoj Gimnaziji ostao je zabeležen i kao autor rada objavljenog u školskom izveštaju za 1897/98. godinu., ali i kao bibliotekar.
LESKOVAC KAO JEDNA OD STANICA PROGONA
Domanovićev problem nije bio samo u tome što je bio nastavnik koji je imao svoje mišljenje.
Bio je politički angažovan, kritičan prema vlasti i spreman da javno govori o položaju prosvetnih radnika. Pre Leskovca već je doživeo premeštaj iz Pirota u Vranje, a potom i iz Vranja u Leskovac. Njegovo službovanje tako izgleda gotovo kao karta kaznenih premeštaja: Pirot – Vranje – Leskovac.
U Leskovcu je dočekao 1898. godinu, kada je održao kritički govor o stanju u prosveti. Ubrzo je ostao bez državne službe, zajedno sa suprugom Natalijom. Biografski izvori taj događaj direktno povezuju sa nastankom pripovetke „Ukidanje strasti“.
Tu počinje zanimljiviji deo. Jer Domanović nije odgovorio pamfletom. Odgovorio je pričom. I to pričom u kojoj vlast donosi odluku da se ukinu sve strasti.
ŠTA SE DOGODI KADA DRŽAVA ODLUČI DA LJUDI VIŠE NE SMEJU DA BUDU – LJUDI?
„Ukidanje strasti“ je kratka satirična pripovetka iz 1898. godine i jedno od njegovih ranih satiričnih dela. Na prvi pogled, ideja je gotovo banalno apsurdna: vlast donosi odredbu kojom se u jednoj neimenovanoj zemlji ukidaju sve strasti.
Ali Domanović upravo iz tog apsurda pravi političku priču.
Jer kada se ukinu strasti, ne nestaju samo alkohol, duvan i drugi poroci.
Nestaje i želja da se nešto promeni.
Nestaje politički interes.
Nestaje potreba za raspravom.
Nestaje kritika.
Nestaje čak i ona vrsta radoznalosti koja čoveka tera da pita: zašto?
Književna analiza ove pripovetke ukazuje upravo na taj paradoks: naslov spaja dve nespojive stvari — „strast“ kao deo ljudske prirode i „ukidanje“ kao administrativnu meru. Domanović od te nemoguće naredbe pravi sliku društva u kojem vlast pokušava da promeni samu prirodu čoveka.
MINISTARSKA ODLUKA KAO ČAROBNI ŠTAPIĆ
Najduhovitiji deo priče ujedno je i njen najjeziviji. Vlast samo naredi da strasti prestaju. I – prestanu. Kao da je reč o dugmetu. Kao da se ljudska priroda može promeniti uredbom. Kao da se čovek može preko noći pretvoriti u poslušnog građanina.
Domanović namerno koristi jezik administracije i novinskog izveštaja. Umesto velike književne drame, dobija se nešto nalik službenom saopštenju: vlast je donela odluku, narod ju je prihvatio, a posledice su nastupile gotovo trenutno. Upravo taj hladni, birokratski ton čini apsurd još većim.
A onda se vidi šta je zapravo ukinuto. Ne samo poroci. Ukinuta je potreba da se misli.
U pripoveci su među „problematičnim“ ljudima učitelj koji seljacima čita knjige, sudija koji čita opozicione novine i profesor koji obelodanjuje državne dugove. To nisu slučajno izabrani likovi: obrazovanje, informisanost, kritičko mišljenje i javno propitivanje vlasti predstavljaju opasnost za sistem koji želi poslušne građane. I tu „Ukidanje strasti“ prestaje da bude samo šala o zabrani poroka. Postaje priča o ukidanju građanina.
A GDE JE TU LESKOVAC?
U samoj pripoveci nema leskovačke Gimnazije, niti Domanović pravi doslovnu književnu rekonstrukciju događaja koji mu se dogodio u Leskovcu. Ali biografski kontekst daje priči sasvim drugačiju težinu.
Domanović je upravo u Leskovcu bio deo prosvetnog sistema koji je kritikovao. Njegovo iskustvo nije bilo iskustvo nekoga ko je posmatrao represiju izdaleka. Bio je njen neposredni učesnik.
Bio je profesor. Govorio je o problemima prosvete. Ostao je bez službe. A zatim je napisao priču o svetu u kojem vlast odlučuje da ljudima ukine ono što ih čini živim.
Zato je danas zanimljivo čitati „Ukidanje strasti“ iz leskovačke perspektive. Jer tada se između redova vidi još jedna, privatnija priča. Čovek koji je ostao bez državne plate mogao je da ćuti. Mogao je da prihvati da je premeštaj samo premeštaj, otkaz samo otkaz, a vlast – vlast.
Umesto toga, otišao je u Beograd i počeo da živi od novinarskog i književnog rada. Upravo se tada, od jeseni 1898. godine, snažnije razvija njegov satirični izraz.
NAJVEĆA IRONIJA: STRAST SE NE MOŽE UKINUTI
Možda je upravo zato najvažniji odgovor skriven u samom naslovu. Domanoviću su pokušali da ukinu posao. Nisu mu ukinuli strast prema pisanju. Pokušali su da disciplinuju profesora. Dobili su satiričara. Pokušali su da utišaju čoveka koji kritikuje prosvetni sistem. Dobili su pisca koji će u narednih nekoliko godina napisati neke od najpoznatijih političkih satira srpske književnosti.
„Ukidanje strasti“ je bilo među njegovim prvim satirama, objavljenim 1898. godine. Već narednih godina dolaze „Danga“, „Vođa“, „Kraljević Marko po drugi put među Srbima“, „Stradija“ i „Mrtvo more“.
Njegov književni put tako dobija gotovo ironičnu logiku: što je više pritiska bilo spolja, to je više strasti bilo u njegovom pisanju.
OD PROFESORA DO JEDNOG OD NAJVEĆIH SRPSKIH SATIRIČARA
Domanović je živeo samo 35 godina. Umro je 1908. godine, ali je za nešto više od decenije književnog rada ostavio dela koja su postala deo opšte kulture. Njegova posebnost nije bila samo u tome što je ismevao vlast.
On je pokazivao šta se događa društvu koje pristane da se samo odrekne slobode.
U „Dangi“ ljudi sa oduševljenjem prihvataju žigosanje. U „Vođi“ slepi predvodi slepe. U „Mrtvom moru“ svaka nova ideja uznemirava učmalu sredinu. A u „Ukidanju strasti“ vlast rešava problem tako što ljudima jednostavno – ukine strasti. To su različite priče, ali ista bolest.
Čovek prestaje da bude slobodan onda kada mu neko drugi odredi šta sme da misli, želi i oseća.
Zato je leskovačka epizoda u Domanovićevom životu više od biografske fusnote. Ona je jedna od tačaka na njegovom putu od profesora srpskog jezika do pisca koji će satiru pretvoriti u oružje.
I možda je baš zato danas zanimljivo pogledati na njegovu priču iz Leskovca. Jer u gradu u kojem je nekada predavao srpski jezik, Domanović je ostavio i jedno mnogo šire pitanje:
Šta ostaje od čoveka kada mu ukinete strast da misli, da pita i da se ne složi?
Njegov odgovor, napisan još 1898. godine, bio je satira, ali se može reći da je aktuelan, baš kao da je kritika današnje vlasti.
S. Stojiljković
To je naj žalosnije u svemu što se za sto pedeset godina ništa nije promenilo i nigde nismo mrdnuli sa mrtve tačke dok se na sceni menjaju isti karakteri samo sa drugim imenima dok je naroda sve manje a Srbija sve manja dok na kraju ne nestane. A to je neminovnost.