Kada se stotinak meštana u Leskovcu izbori da se u njihovom parku ne izgradi zgrada, to nije mala ili uzaludna pobeda. Pod ovakvim režimom svaka je pobeda važna. Na ovu pobedu gledam samo kao na zagrevanje za jednu veću borbu koja nam tek sledi, a to je borba za demokratsku, prosperitetnu, evropsku Srbiju u kojoj će vladati zakon, a ne Sultan.
Ovako počinje svoj razgovor za Rešetku Balša Božović, bivši narodni poslanik, danas predsednik Izvršnog odbora Akademije za razvoj demokratije.
Razgovarao Dragan Marinkvić:
Građani sve češće pričaju o nezadovoljstvu vrhovnom vlašću u Srbiji, ekonomskom, političkom, socijalnom situacijom u zemlji… Ipak, čini se da građani uglavnom ćute. Kada ih pitamo zbog čega, kažu da nema nikog ko bi mogao da zameni trenutne lidere u vrhu vlasti, te da opozicionarima veruju manje nego onima na vlasti. Šta mislite, zbog čega je to tako?
Potpuno razumem građane koji nemaju poverenja ni u jedne ni u druge jer sam i sam jedan od njih. Režim Aleksandra Vučića je za ovih devet godina postavio politički koncept uprave i ekonomije koji za Srbiju nisu održivi. Ona je strogo centralizovana u kojoj ne postoji vladavina prava. Ne postoji nikakva decentralizacija niti prikupljanja prihoda niti samostalnog odlučivanja na lokalu, čime će se lokalna samouprava baviti. Sve je podređeno jednoj partiji. Stiče se utisak da se lista prioriteta za potrebe ljudi sa lokala pravi u jednom centru U Beogradu u centru SNSa. Tako imate građane kojima nema ko da pomogne niti da reši njihove probleme. Primer su proizvođači paradajiza sa juga Srbije. Tako imate na hiljade partijskih činovnika zaposlenih u Leskovcu, Vranju i Prokuplju, a baš ni jedan ne može da im reši problem. Takav koncept naprednjačke Srbije nije održiv i doživeće potpuni kolaps.
Zašto se ne veruje vecini tzv opozicije, čast izuzecima? Zato što ni opozicija ne nudi rešenje za bolju i funkcionalniju zemlju nego mi se čini da većina zavidi Vučiću i njegovom režimu i hoće samo da ga zameni i da upravlja na isti način kao i on.
Izlaz vidim u onim partijama koje nude suštinsku reformu državne uprave, decentralizaciju, regionalizaciju kao srednji nivo vlasti i izgradnju nezavisnih institucija koje će omogućiti postojanje vladavine prava. Srbiji je potrebna podela vlasti na sudsku, zakonodavnu i izvrsnu, a to je koncept koji ne nudi niti jedna glasna politička opcija u Srbiji. Tako da je Srbija pored Belorusije jedina evropska zemlja koja u 21. veku nema podelu na grane vlasti. Većina političara bi da budu kvazi Sultani, baš kao i Vučić.
Građanski aktivizam na jugu Srbije, pre svega u Leskovcu, uspeo je da reši ili barem pokrene rešavanje nekoliko velikih problema u lokalnoj zajednici u prethodne dve godine, (poput sprečavanja izgradnje stambenih zgrada na parkovskim površinama). U ovim slučajevima lokalni vlastodršci su saslušali svoje birače i, voljom ili protiv svoje volje, ipak se suprotstavili investitorima koje zanima samo profit. Da li su ovakvi “modeli” kanalisanja nezadovoljstva običnog naroda jedan, a možda trenutno i jedini vid, rešavanja problema u Srbiji?
Građanski aktivizam lokalnog karaktera je veoma važan. Čestitam građanima Leskovca na uspehu i makar maloj pobedi. I to je odličan primer koji ide u prilog tezi da je decentralizacija i regionalizacija veoma bitna da bi Srbija u svakom smislu procvetala i da bi se uspostavio kakav takav red . Zamislite šta bi bilo sve moguće da naprave građani kada bi mogli da odlučuju na lokalnom nivou o najvažnijim pitanjima za njihov život, od zaštite životne sredine do ljudskih prava koji su im danas ugroženi, je sve ide iz centrale SNS-a u Beogradu i sve je podređeno lokalnim šerifima koji su članovi te jedne partije koja odlučuje o svemu, a kojom vlada Sultan iz Beograda.
Ipak često, nakon “pobede” lokalni političari svu krivicu ponovo svale na teret pleća naroda, u smislu da će sada zbog bunta morati iz gradske kase da nadoknade gubitke istih tih investitora. Da li se onda čini da je takva pobeda građana zapravo “pirova pobeda”?
Da ponovimo. Kada imate decentralizovanu ušravu, vladavinu zakona, kada imate način da vi birate i policiju i lokalnu vlast i kada vi budete imali uvid šta se radi i kako se troši novac, onda neće biti samo pirovih pobeda. Tada će zaista biti velikih pobeda, gde ćete odlučivati o tome da li će taj novac ići na stipendije đacima u osnovnim i srednjim školama na Jugu Srbije ili će obeštećivati investitori koji su radili mimo zakona.
Da skratim, na ovu pobedu Leskovčana ne gledam kao na „uzaludnu“ pobedu. Pod ovakvim režimom svaka je pobeda važna. Na ovu pobedu gledam samo kao na zagrevanje za jednu veću borbu koja nam tek sledi, a to je borba za demokratsku, prosperitetnu, evropsku Srbiju u kojoj će vladati zakon, a ne Sultan.
Mislite da društveni pokreti imaju potencijal iz kog će nastati snaga koja će da artikuliše nezadovoljstvo?
Apsolutno je nemoguće zaustaviti poriv za slobodom i demokratijom koji građani kanališu sami na ovaj ili onaj način. Još bi bilo bolje da iz toga nastanu velike i snažne partije koje će biti bolje organizovane i koje će imati i veće pobede i rezultate.
Ohrabrujem građane i pozivam ih da se pobune.
Spremamo se za nove izbore. Bojkot ili izlazak?
Hajde za trenutak da postavimo stvari na sledeći način. Postavimo stvari tako da pitanje nije bojkot ili izlazak, ili da nije prvo pitanje izbornih uslova. Neka bude prva stvar ZA ŠTA i ZA KOGA GLASAMO! Ako imamo veru u naš projekat i jasnu ideju moderne Srbije o kojoj smo pričali i ako tu ideju prezentuju ljudi od kredibiliteta da li mislite da bilo kakve naprednjačke falange ili džipovi ili centrale SNS-a ili njihovi tabloidi i mediji i javni servisi mogu da nas spreče da se organizujemo i odnesemo pobedu? Zoran Đinđic nije imao fer izborne uslove 2000. Nije imao televizije, nije imao novac niti tabloide i novine pa ni društvene mreze u to doba, ali opet je pobedio! Kako? Pa tako sto je imao jasnu ideju koju su građani prepoznali kao suštinski važnu za njihovu budućnost. Dakle, na vaše pitanje ću odgovoriti da ću izaći na izbore ili ne u odnosu da li ću imati za šta i za koga da glasam, a da li su izborni uslovi fer ili ne je takođe vazno ali mnogo manje od ponude. Daleko smo mi od fer izbora, i istini za volju u Srbiji ih nikada nije bilo u potpunoj meri. Dakle, prvo nam dajte ponudu pa ćemo videti koga ćemo da podržimo.
Da li je trebalo raspisati izbore na svim nivoima? Male “revolucije” i promene koje su kretale iz lokalnih sredina i unutrašnjosti, uverili smo se u ne tako dalekoj istoriji, dovodile su do rušenja režima i promenu sistema.
Strategija malih pobeda je veoma važna. Ona ohrabruje, donosi do većeg uključivanja građana u procese demokratizacije društva i na kraju do krupnih promena sistema. Srbija ima snage za promene. Ako vam je cilj da smenite nedemokratski režim onda svi izbori u jednom danu jer je istorija pokazala da u ovakvom izbornom sistemu kakav jeste u Srbiji vlast se menja na predsedničkim izborima. Hocu reći, izbori u jednom danu ili ne zavise od toga koliko su vam veliki ciljevi. Ako imate veliki cilj onda igrate na veliko, a ako su vam mali ciljevi onda se fokusirate na manje, lokalne probleme.
Kada smo već kod izbora, pa i ako oni uopšte dovedu do promena, nama kao narodu ima popravke? Čini se da na svojim greškama ništa nismo naučili.
Srbija ima snage da se promeni. Srbija ima snage ne samo da uči na svojim greskama nego i da osudi one koji su te greške pravili. Verujem da reformom Srbije u jednu modernu evropsku zemlju, demokratizovanu i decentralizovanu zemlju, možemo za kratko vreme izaći iz blata nacionalizma u koje nas uvlače oni koji zemlju zatupljuju, koji građane lažu i huškaju jedne na druge samo da bi mogli da nastave da kradu i pljačkaju. Upamtite, kada god se političari u Srbiji pozivaju na nacionalizam i priče o nebeskoj Srbiji, znajte da u tom trenutku neko nešto krade.
