Četrnaest dvadesetprvih oktobara kasnije centralna manifestacija proslave rođenja istorije– baš u Leskovcu. Eto nama malo radosti pred smrzavanje. Ovaj trenutak je jedinstven u istoriji, neće se više ponoviti za nas Leskovčane, niti za bilo koga, nezavisno od toga hoće li ovakvu povest preživeti njeni akteri.
Zato ne propustimo radost!
Leskovačka čaršija decenijama živi od sećanja na zlatno doba “Srpskog Mančestera”.
Kako vreme prolazi, sećanja i priče su sve udaljeniji od izvora, pa su podložniji romansiranju. Ali glavna nit, bez obzira na to što svaka generacija nešto doprinese, ostaje nesporna: Leskovac je (bio) mali-veliki grad.
Slike iz zaboravljenog sveta vraćaju nas u salu “Slavujevog” bioskopa u kojoj je za svakog bilo mesta! Privilegovani su sedeli ispred platna i pratilli film, ali ni sirotinja bez karata nije uskraćena da vidi isti, s tim da su oni sedeli iza platna i pratili inverznu projekciju. Naopačke, kako je njihov svet oskudice i bio postavljen.
Ti ljudi i danas, i njihove životne priče, prava su istina o ovoj upuštenoj, zapuštenoj i ojađenoj zemlji. Sve drugo su besramne koještarije.
Slavodobitne izjave prethodnih dana o tome zašto je baš Leskovac odabaran da se veseli, kriju jednu tužnu realnost.
Čast koja nam je pripala nije dokaz Njegovog/Njihovog uspešnog rada, već je pokazatelj da je Leskovac jedan, u svakom smislu, siromašan grad, čiji su žitelji zbog toga podložni ucenama, pritiscima, manipulacijama. Koje je najlakše usloviti da u velikom broju dočekaju vladara!
A vladar zna da će sledeća zima biti strašna, a naredna polarna.
Dolazi da nam poruči da neće biti toplo za ljude koji nisu dovoljno dobro razumeli značaj podaništva. Podanike od milja naziva građanima. U hladnoći se lakše vlada, ovde se grejanje udeljuje a ne poseduje kao građansko dobro, zima je u rukama onoga koji njena surova svojstva koristi za isto takve pretnje.
Sa strašnom zimom koja je sasvim blizu dolazi katastrofa, koja će, ako Ga ne slušamo bespogovorno prerasti u kataklizmu! Tako nas ohrabruju sa dvora, očekujući zahvalnost preživelih.
Paničar na čelu države će nam govoriti o punim skladištima svega što se može zamisliti, i o sopstvenoj posebnosti da se to postigne. O tome da će biti struje, gasa i svega o čemu on lično brine. Nemačka će se smrzavati, a mi ne. Samo da Ga slušamo. I ćutimo.
Često se ovde govori o zarobljenoj državi, kao modelu vladavine. To naravno nije moguće, jer države nema.
Zarobljeno društvo nema misao o pobuni, u njemu su zaćutali svi koji bi morali da govore glasno. Pre svih- institucije!
Biti kritičan prema svetu u kojem živi, ideal je slobodnog građanina. U Srbiji je danas to ugrožena vrsta kojoj preti izumiranje.
Ali kao po ustaljenom običaju, ostavimo se pomisli na kritike i pohrlimo u Halu da vidimo tu bolju Srbiju, taj raj, to biblijsko čudo, koje i Oni vide!
Divimo se još malo Njegovim paranormalnim sposobnostima gde će nam u totalnom mraku pričati da je sve transparentno.
Poslušajmo još malo koliko smo bogati. Jer odlično znamo da je sirotinja najbogatija. Zato što sve plaća!
Rimski svetkovine su predstavljali obrede neophodne da se održe odnosi između grada i bogova.
Narod je veći deo godine bio zaokupljen upravo time. Vođe Rima su tako nastojali zaokupiti narod većinu vremena da bi im ostalo što manje vremena za nezadovoljstvo i moguće pobune.
Veći deo godine su svetkovali i uživali javna dobra, a ostatak brinuli o potrepštinama važnim za život .
S toga je na kraju prigodno ponoviti dobro poznate reči Juvenala : duas tantum res anxius optat panem et circenses – Izraz potiče iz satirične pesme rimskog pesnika Juvenala s početka 2. veka u kojoj se on žali na apatiju građana Rima, koji su zahvaljujući podeli besplatnog hleba i sve većim interesovanjem za gladijatorske igre i druge javne spektakle u organizaciji države, izgubili svaki interes za politiku i brigu o javnim stvarima, odnosno prepustili je vladarima i njihovim birokratskim klikama.
Raspalimo vatromet!
