Da li Leskovčani hodaju preko kostiju svojih predaka? Radnici na hotelu tvrde da su naišli na masovne grobnice u strogom centru grada

Pretpostavlja se da je reč o jednoj od zemunica u kojoj su masovno zatrpavani poginuli Leskovčani u savezničkom bombardovanju 1944. godine, a na ostatke ljudskih kosti i lobanje naišao je jedan od radnika tokom rekonstrukcije temelja hotela „Beograd“ (sada pod imenom „Leskovac“) u centru grada prošle godine.

Ovaj pedesetpetogodišnji čovek nam je pokazao fotografije i tvrdi da mu je naređeno da o tome ne priča uz pretnju otkazom, te da su dokazi bukvalno zalijeni betonom.

„U suprotonom, postajala je mogućnost da se stane sa rekonstrukcijom hotela, da na licu mesta izlaze kustosi, arheolozi… Ko zna ko još. Od završetka hotela ne bi bilo ništa“, komentariše ovaj čovek za Rešetku, koji zahteva anonimnost.

Pod njegovom sumnjom da je naišao na ostatke jedne od desetak strušenih džamija, koliko ih je u turskom periodu bilo u Leskovcu, raspitivali smo se  kod još uvek aktuelne direktorke Narodnog muzeja Mire Ninošević koja nam je još pre dva meseca potvrdila da na tom potezu džamije nikada nije bilo, vešto izbegavši da odgovori na pitanje o masovnim grobinacama.

„Ima logike u tome. Znate, u tom trenutku, poginulo je mnogo ljudi. Više hiljada. Tačan broj nikada nije ustanovljen. Ipak, pričao sam sa mnogo izvora tokom istraživanja, ali nikada mi niko nije posvedočio, od tadašnjih očevidaca, da je u jamama zatrpavao ostatke poginulih, što nije nemoguće da se dešavalo“, navodi istoričar Veroljub Trajković koji je izradio studiju „Savezničko bombardovanje Leskovca 6. septembra 1944. godine“ koju je izdao Institut za savremenu istoriju.

Sa druge strane, potomci starih Leskovčana nam prepričavaju priče njihovih dedova koji su punili leševima te, takozvane, zemunice.

„Upravo tu pored reke! Bilo je ogromnih kratera od bombi. Jedna takva, baš tu, preko puta nekadašnje ’žitne pijace’. I u nju su zatrpavani leševi poginulih. Tako su nestale čitave porodice. Leskovcem se tada, zbog broja poginulih, širio strah od zaraze. To je bila tužna neminovnost. Ako imamo zvaničan podatak da je sahranjeno 819 Leskovčana, budite sigurni da je preko 2.000 sahranjeno u tim zemunicama, na potezu od sadašnjeg ATD-a do Leteksovog mosta“, tvrdi doktor ekonomskih nauka Predrag Mitrović.

Na ovu temu je pre par godina držao i nekoliko predavanja i tribina koje su medijski ostale nezapažene.

“Na gradskom groblju nije bilo dovoljno mesta pa su preživeli polagali mrtve u kratere u centru grada nastale eksplozijom bombi i tako formirali masovne grobnice. Bila je to prva urbanistička katastrofa koja nas je zadesila”, pisao je još 2019. godine građanski aktivista i lekar Aleksandar Rangelov u svom tekstu “Istorija leskovačkih urbanističkih katastrofa vidjena očima jednog laika”.

Priče svojih najmilijih, a koji su svedočili savezničkom bombardovanju i danima nakon njega, priseća se i Leskovčanin Igor Jovanović.

„Od tada smo nekako kao ukleti grad. Dedinu prvu suprugu su prepoznali samo po prstenu. Mnoge poginule nije imao ko da sahrani. Sakupljali su delove tela u džakove. Neka je i najmanje 2000 ljudi poginulo (ubeđen sam da je više). Ko je njih mogao tada pojedinačno da sahrani kada ni identifikacija nije bila moguća. Slušao sam i priče o tim kraterima. Jezivo. Mada dodatno jezu pojačava priča da su uporedo sa ljudima koji su sakupljali ostatke u džakove išli oni koji su džakove punili nekim vrednim stvarima“, navodi.

Jedan od suvlasnika, sada hotela „Leskovac“, inače vlasnik firme Home Centar „Vera“ Dragan Stanisavljević, ističe da je prilikom iskopavanja dela temelja koji vodi ka Bulevaru oslobođenja pronađen samo deo stare kanalizacione mreže.

„Imam i fotografije. Mogu da vam pokažem. Reč je delu stare šahte od pečenih cigli. Za ovo drugo zaista ne znam. Ono što mogu da tvrdim je da smo najniži deo nekadašnjeg hotela ’Beograd“, gde je nekada bila kotlarnica i gde je sniman deo filma ’Dvoboj za Južnu prugu’, zatrpali. Deo temelja smo kopali još metar naniže prema ulici. To je bagerom radila Bagdalina firma. O nikakvim ostacima nisam bio obavešten, sem o toj šahti koja je pronađena“, tvrdi za Rešetku Stanisavljević.

Činjenica je da o savezničkom bombardovanju Leskovca, i pored dugogodišnjih istraživanja istoričara, kao i dokumentarnog filma koji je radio novinar Zoran Rakić, još uvek ima dosta nepoznanica. Jedan od čoveka koji je bio zabranio da se o tome decenijama govori, a kasnije licemerno sam napisao knjigu o tome jeste komunista i nekadašnji direktor muzeja Hranislav Rakić, koga kolege u internim krugovima nazivaju „ubicom leskovačke istorije“.

Činjenica je i to da je tog 6. septembra Leskovac bukvalno sravnjen sa zemljom, a spekuliše se podacima da je poginulo od 2 do 6 hiljada ljudi. Grad je bombardovala saveznička alijansa u kordinaciji sa Narodno oslobodilačkim pokretom.

Uništeno je 84 najlepših i najvećih objekta i zauvek je nestao arhitekstonski izgled Leskovca na razmeđi zanatskog i industrijskog grada. Samo u podrumu jedne kuće u Svetoilijskoj ulici je u trenutku poginulo nekoliko celih porodica koje su tu potražile spas od bombi, tvrde stari Leskovčani koji su preživeli stradanje.

Na nebranjeni Leskovac je tog dana palo 69 tona “tepih bombi” iz 24 američka avio-bombardera “libertas” i 28 pratećih “lovaca”. Operacija se zvala “Retwik”, odnosno, “Nedelja pacova”. Hroničari su zabeležili da se u tom momentu u centru grada slavio rođendan Kralja Petra Drugog. Pre par dana je Vladimir Lepojević, diplomirani inženjer i rezervi kapetan avijacije-pilot , tvrdio Regionalnoj informativnoj agenciji JUGpress da je Leskovac zapravo bombardovan 1944. sa 112, a ne sa 28 aviona.

Inače, par godina posle bombardovanja  je urađen novi urbanistički plan Leskovca, grad je potpuno promenio izgled, komunisti su podigli nove zgrade, formirali nove ulice i parkove, sve u cilju da se istorija pre njih u potpunosti zaboravi, a savezničko bombardovanje sakrije, kao da se nikada nije ni desilo.

Taj dan se i danas vodi kao najtragičniji u istoriji grada na Veternici, sa najvećim brojem žrtava.