Dan kada sam na ulici pronašao novčanik sa 300 evra
Koliko puta smo bili svedoci da se, na naše oci, desi neka velika nepravda… Uglavnom onima koji to najmanje zaslužuju… Među nama postoje ljudi u kojima je još uvek ostalo nešto malo dobrote, pa svim svojim raspoloživim sredstvima pokušavaju da pomognu… Da poguraju “grudvu snega” dobročinstva nizbrdo, ne bi li se ona pretvorila u ogromnu kuglu dobrote.
Skidam kapu svakom čoveku koji nesebično daje sebe i iscrpljue svoje i sve druge pristupačne resurse, isključivo u korist drugih kojima je to potrebno… Podsetiću te, dragi čitaoče, komentarisanja postojećih fondacija jer ni sam ne verujem da sve one rade i postoje isključivo zbog drugih kojima je potrebna pomoć.
S druge strane postoje i ljudi koji samo okrenu glavu uz komentar “Ko je meni pomogao”… Razumem i njih. Živimo u takvom svetu u kome svako gleda svoje dupe, čast izuzecima, i svako ima neku svoju…
A da li ste se nekada zapitali… Sigurno je svako od vas nekada nekome pomogao bez nekog posebnog razloga, a da ste u tom trenutku imali i svojih problema… Sećate li se kako ste se tada osećali? Ponosno i korisno? Vaše malo je nekome značilo mnog? Lep je osećaj pomoći nekome bez razloga, lep je osećaj uraditi nešto za nekoga bez da očekujete nešto zauzvrat… Zar ne?
Pre par godina sam bio sa par drugara u Beogadu (ako pročitaju ovo, prepoznaće se). Izlazimo na parking ispred stana jednog od njih, oni odu, ja ostanem da zaključam auto i ispred sebe zapazim novčanik. Podignem ga, pogledam oko sebe, nema nikoga… Nastavim u stan… Kad sam seo, otvorim novčanik. U njemu par hiljada dinara i sva moguća dokumenta u obliku kartica, ali bez adrese. Vidimo da gospodin ima vozacku dozvolu iz Ujedinjenih emirata… U jednom džepiću nađemo staru zdravstvenu knjižicu i u njoj, sad se i ne sećam tacno, ali 200/300 eura… Onako zgužvanih i sakrivenih… Obišli smo skoro pola Krnjače da nađemo stan iz adrese u staroj zdravstvenoj. Dobri bi nama dosšlo tih 200 eura za vikend u Beogradu… Ali, nešto je proradilo u nama i izgubili smo celo popodne tražeći adresu…
Ali osećanje kada smo dali novčanik njegovoj supruzi… NEPROCENJIVO… Neki će nas nazvati budalama i prokomentarisati “Da li bi tebi neko vratio?”. Slažem se… Ali, to je, u tom trenutku, bilo jače od mene… I ne kajem se…
I za kraj ću citirati dobrog starog Dostojevskog: AKO PRI SVAKOJ PRIJATELJSKOJ USLUZI ODMAH MISLIŠ NA ZAHVALNOST, ONDA NISI DAROVAO, VEĆ PRODAO.
Pratite REШETKU na Facebook, Instagram, X (Twitter) i TikTok mreži. Budite uvek u toku!
