Nemamo mi isti hardver. Na svetu ne postoje dva ista.
Ja sam ćerka svoje majke kao što je ona ćerka svoje Mare.
Mare, koja se kućila tri puta i sve iz početka. Mare, koja je znala da će joj rat uništiti sinove i davala im prava koja ni nadljudi ne bi mogli imati.
Danica, moja majka, desetogodišnja devojčica, leži ispod stola svoje kuće u planinskom selu iznad Medveđe, posmatra svoje najbliže polegale po podu užasnute bombom koju je neko ubacio kroz prozor. Dok leže na tom hladnom, zemljanom podu čekajući prasak koji će obeležeti njihov kraj, koji bi možda predstavljao i olakšanje od užasa svega što je drugi svetski rat doneo i već neke školovane ukućane odneo, preokret dolazi u vidu tamnopute desetogodišnje devojčice, koja ustaje, hvata tu bombu svojim ručicama i izbacuje je kroz taj isti otvoren prozor.
Začuje se prasak, sada već dovoljno daleko, dok jedan mali deo ostaje u prstu te devojčice i deli taj palac na dva identična dela.
Možda baš zbog toga iz oružja raste cveće na dečijim crtežima.
Ne brine moja baba, mama te devojčice, zbog tog rascvetalog prsta, obojenog crvenom bojom krvi. Ne brine zato što ume da leči travama. I ljude i životinje. Ima znanje da izleči sve osim smrti.
Juče je bio 23. maj.
Srbija na istom putu. Obrazovane mlade žene na trgu. Sa različitim hardverima. Objedinjene istom idejom.
Da se ne boje.
Uspeha ni neuspeha. Da se do starosti i samog kraja svog ne boje svega onoga što život nosi i što neće biti obojeno politikom.
Ako stepropustili...
