Fatiše kolo

Sedim si, ja, takoj u stoličku, a razgrejao sam se ko gušter zelembać na ovoj prolećno sunce i nešto si mislim. More neje da mislim nego si razbivam glavu od onoj što vido i ču juče.

Juče, ja sretnem komšiju Peru pošeja negde, vidim premenija se, ko snaška k’d pođe na pijac. Ja onakoj komšijski ajd’ da ga pozdravim, javi mu se, k’o i svaki put do s’d. Na moj pozdrav k’o da ga uapa klintonka, kad ripnu. Brecnu mi se, k’o da mu dugujem pare, daleko bilo. Upilji mi se ko baba Stamena, al’ na nju i da ne zameriš gluva ko top.

– Koje ti mene ima da se javljaš i kakav sam ti ja komšija – pita me onako iznerviran.

– Kako bre Pero, zar nesmo komšije već 30 godine? Kolko smo samo mučenice popili i ćevapi i pljeskanice pojeli i sas komšiju Đoku se družili?

Lele toj ko da ga još više rasrdi, mislim, toj što mu spomenu Đoku.

-More ne se vataj ti za Đoku – razdra mi se on- kad ti lepo kazujem da mi nesmo komšije, jer sam ja od prošlu nedelju Nišlija.

– Kakav bre Nišlija, Pero, kolko znam tamo nemaš imovinu niti rodbinu, a da rabotiš sigurno ne rabotiš u Niš?

– Ubavo, eve ti dokaz, lična karta i dokaz da sam pravi pravcijati Nišlija. Lepo piše Pera Perić stalno nastanjen u ulicu Vojvode Tankosića br. 000.

Ispovrte iz novčanik ličnu kartu i pokaza mi. Ja zinu k’o tele u šarena vrata. Gledam i ne verujem. Stvarno Pera, mada mu slika i neje baš neka reprezentativna, kao da je rađena malko na brzinu.

Onako zgranut pita ga, da ublažim malo situaciju, kakav mu je komšiluk.

On se izbeči na mene.

– Normalan li si ti bre odokle da znam kad imam 150 komšije a nesu svi došli tam iz Leskovac, ima gi kolko voliš i iz okolna sela.

Dobro de, razumeja sam da su svi komšije novi i da se još nesu upoznali. Ako, ako, će budu još izbori pa će se zduše. Kratko je vreme samo na jedni izbori dok se čeka red. Na sreću ne održavaju se izbori u sva mesta istovremeno pa će bude prilika za druženje i upoznavanje i na druga mesta.

More, nešto se mislim, da nesam do s’d čuja da ima po ulice broj 000, bar do ovija izbori ga neje imaja u leskovačke ulice. Nego od k’d su ovija napredni na vlast svašta se mož vidi pa i toj, jer Srbija ne sme da stane sa inovacijama, a izbori su najbolji za patentiranje na razne novotarije. Neki se voziv s bugarski voz, jer s naš i ne može da se voziš, nema ga već ihaj haj. Neki možev samo da se slikaju s glasački listić. Drugi zbiraju nekakvi kapilarni glasovi, za koji mi i neje najasnije koje toj kape, jedino ako nesu dinari po glavi glasača.

Ovoj proletnjo-letnje sunce izgleda da utiče i na mozak, zatoj bolje da si mirujem s razmišljanje i da se držim za Đoku, on mi je barem veran komšija i ne menja prebivalište.

Pratite REШETKU na Facebook, Instagram, X (Twitter) i TikTok mreži. Budite uvek u toku!