Volim ovu zemlju.Volim te ljude koji svakoga dana počinju novu bitku ,te majke koje prave iluziju blagostanja kuvajući ručak od „onoga što se našlo“.
Volim onog seljaka na pijaci koji me uvek prevari a ja opet idem kod njega i cenjkam se za neku siću kao da će baš to da me izvuče.
Prodati smo.Prodati smo bankama i onima što dovoze kablove šleperima,prodati smo izmišljenim šeicima i nekim investitorima(kako to grozno zvuči) za njihove avione,stanove za njihovu decu i unuke.
Koliko mora da si lud pa da si srećan u stanu napravljenom od tuđih para?
Koliko debeo đon gazi onog mladog čoveka koji šeta tvog psa po zadatku ,svakog jutra?
Ko to organizuje javno otvaranje svog privatnog vrtića? Odakle plaćate baštovane koji su angažovani u vašoj avliji?
Sad je vaš lažni život u helijumskom balonu otišao u statosferu.Kreće se haotičnom putanjom ka mestu bez zemljine teže.
Studenti traže parlamentarne izbore.Da li i dalje očekujete podršku?
Ko će vas glasati?Koji je broj vaših iskrenih prijatelja?
Nula. NULA je broj sa kojim možete da računate.
Gotovo je sa iluzijom.
Sada smo slobodni ljudi.
Idemo na glasanje.Svi ćemo izaći.Da vas vratimo u gudure iz kojih ste izmilili kad je Srbija postala polumrak.
Hvala studentima!
