Javni prostori koji su dizajnirani na neadekvatan način mogu prouzrokovati značajne opasnosti za slepe i slabovide osobe.
Na ovo već godinama upozoravaju i iz Okružne oranizacije slepih i slabovidih Leskovac.
“Ja bih samo zamolio naše sugrađane da imaju razumevanja, da staze koje se postavljaju ne budu preprečene parkiranim motornim ili nekim drugim vozilima, da bismo mi mogli lakše da se krećemo u prostoru”, kazao je na današnjem prijemu u gradskoj kući povodom Dana belog štapa predsednik ove organizacije Alen Husić.
Primer manjka empatije prema slepim i slabovidim licima u Leskovcu je na svakom koraku, pa čak i oni koji treba da brinu o tome prave kardinalne greške.
Ako poznajete neku slepu ili slabovidu osobu obavezno je obavestite da obazrivo korača Svetoilijskom ulicom jer je na sred staze za slepe postavljena metalna bandera, a u istoj ulici slabovidi i slepi veoma lako mogu da udare galvom u strujomer koji je postavljen od strane radnika leskovačke „Elektrodistribucije“, a na kome piše da je „OPASAN PO ŽIVOT“!
Da ne pričamo o tome koliko je parkiranih vozila preko same staze u ovoj ulici, postavljenih reklama ili inventara iz obližnjih prodavnica, pa čak i kese za đubre.
„Lokalna smouprava čini napore kako bi se unapredio socijalni položaj slepih“, istakao je više puta gradonačelnik Leskovca Goran Cvetanović, a povodom poslednjeg Svetskog dana belog štapa sa svojims aradnicima je obilazio “kritične tačke” u gradu i upozoravao na sve nepravilnosti one koji su ugrozili bezbednost slepih i slabovidih na javnim površinama.
Očigledno je da njegov apel nije urodio plodom. Možda kazne hoće.
D.Marinković
Leskovac je prvi u Srbiji, ne samo po zagađenju vazduha, već i po diskriminatorskom odnosu svojih stanovnika (a i ustanova) prema osobama sa invaliditetom uopšte, a ne samo prema slabovidima i slepima (čiji se dan danas obeležava). Čak i svakodnevno pisanje po deset članaka o diskriminaciji i položaju osoba sa invaliditetom u našem gradu neće poboljšati njihov položaj. Nije dovoljan broj karaktera da se opišu svi slučajevi, a bogami, i razlozi za ovakvo stanje. Jedan, ako ne i prvi razlog je razdor koji svaka vlast unosi među same osobe sa invaliditetom favorizujući jedne, na uštrb drugih. Takođe, razlog je i neobrazovanost ljudi sa našeg područja, koji na invalidnost i invaliditet gledaju kao na neki hendikep, često „od Boga dat“ ili, ako se invaliditet ne vidi onda je reč o „simuliranju“, često nepoverenju i slično.
p.s. Nedavno je vaš sagovornik imao prilike da kaže sve ovo i da doda još više, ali se uplašio (ili su ga uplašili) za svoje radno mesto, pa je ostao nem sa skupštinske govornice .