Koliko još treba da aplaudiramo Milutinu i Dragutinu?

To znači da mogu da vam uzmu njivu za neki seoski put i da vam plate samo taj deo vaše njive koji je njima trebao da operu pare. Razmislite, danas njiva, sutra kuća, žena…

Ako vam je neko iz kuće studirao za učitelja iz ljubavi prema deci i zbog želje da svet učini boljim mestom, očekujte da će biti vredan, ali slabo plaćen radnik na terenu u nekoj zvučnoj, verovatno njihovoj, kompaniji.

Opet i to je bolje nego da je (ne daj bože) završio Srpski jezik i književnost ili DIF, jer ga onda pošalju u Crnu Travu da radi na pet posto, na određeno vreme, samo zato što je to preostalo „boljima od njih“, onima koji rade za partiju.

U prestonici kulture očekujte zlatnu kočiju i u njoj krunisanog kralja povorke.

Sad, da li će se iz mase (koja je kritična) pojaviti onaj dečak koji uzvikuje „Car je go!“, remains to be seen.

Postoji velika šansa da se tako nešto i dogodi jer su ova deca potomci onih što nisu zaposleni i to ne samo zato što direktori škola nisu pitali Šefa, već i zato što ovi uporno odbijaju da napuste zemlju koju zovu svojom.

Kako nas je sve manje i manje, živećemo onako kako Šef želi, jer će se piramidalno raditi na tome da se zna svaki vaš korak, čak i onaj planirani pod okriljem noći, u gluvoj tišini vaše spavaće sobe.

Setite se, dragi moji Leskovčani, kako je sazidana naša divna crkva Odžaklija. Ni dobro organizovani Turci nisu mogli da doskoče domišljatom Leskovčaninu.

A sada…?

Oni dolaze pompezno i odlaze tiho i kad god požele. To podseća na jutarnje napuštanje javne kuće iz nekog Fasbinderovog filma…

A opet, mi smo potomci onih što su uspeli da završe crkvu.

Ostaje nam samo da se probudimo iz ovog teškog sna i pokupimo svoju decu s ulice.