Leskovački paraolimpijac Milan Petrović, posle Čikaškog, istrčao i Londonski maraton

Zvuči umorno, jer je tek doleteo iz Londona, ali je, priznaje, umesto na odmor, odmah otišao na posao, jer „nešto“ nije moglo da čeka:

“ Sumnjam da ću se odmoriti i za pet dana, ali ću istovremeno slagati utiske iz britanske prestonice, sa jednog od najčuvenijih i najvećih svetskih maratona. To je, zaista, jedinstven doživljaj. Zamislite koliko je popularan kada je za učešće apliciralo 840 hiljada ljudi iz celog sveta, a priliku dobije tek svaki 20, tako da je ulicama Londona trčalo oko 40.000 ljudi. Da se biste uopšte pojavili na takozvanim Major maratonima, a ima ih šest, morate ili da ostvarite normu, da velikim novcem obezbedite mesto, ili da, poput mene, iza vas stoji neka ozbiljna organizacija. Imao sam sreće da, kao zaštitno lice Fondacije Heroji beogradskog maratona, dobijem šansu za učešće u Londonu“, priča za Rešetku, Milan Petrović.

Britanska prestonica ga je oduševila jednostavnošću i neposrednošću, a velika sportska manifestacija organizacijom gotovo bez ijednog propusta:

“ Za razliku od Čikaga, gde se trči širokim avenijama, u Londonu su ulice puno uže, pa se pozitivne vibracije publike osećaju mnogo jače. Pre 15-ak godina sam boravio tamo tokom Olimpijskih igara, ali ga tada nisam doživeo na ovaj način. Ljudi odmaraju po parkovima, čitaju, užinaju na travi, a staza je trasirana tako da prolazi pored brojnih simbola grada, što je poseban doživljaj. Svi, počev od zaposlenih u gradskom prevozu, jer smo do starta morali da ga koristimo, pa do običnih žitelja Londona, sve je tog dana bilo u službi maratona i maratonaca. Zaista, tako nešto ni ne može da se prepriča, mora da se doživi“.

Nije Milan jedina osoba sa invaliditetom kojoj se pružila prilika da trči londonskim ulicama i baš ta činjenica govori u prilog posebnosti ovako velikih sportskih događaja:

“ Baš je bilo dosta ljudi sa hendikepom. Slepih, kao ja, ali i gluvih, sa pomagalima svih vrsta. Bili smo deo jedne velike pozitivne energije kojom Londonski maraton zrači i uživao sam u svakom trenutku. Ni u jednom momentu mi rezultat, niti plasman nisu bili u fokusu, obzirom da, zbog povrede, nisam stigao valjano ni da se pripremim. To se i osetilo. Tridesetak kilometara smo moja podrška, Dejan Ivanković, i ja prošli bez većih problema. A onda nas je stigao umor, ali odustajanje nije dolazilo u obzir. Završili smo trku i, kad me pitaju za plasman, ja u šali kažem da smo se plasirali među prvih 20.000, što zaista i jeste uspeh. Ako se uzme u obzir činjenica da je troje maratonaca uspelo da obori rekord, jasno je koliko je trka bila brza“.

Čikago u oktobru prošle godine, London ovog aprila, a ako sve bude kako valja, u novembru će Milan i Dejan u Njujork, treći iz velike šestorke.

“ To je osnovni moj i plan Fondacije koju predstavljam i zahvaljujući kojoj sam i otišao na najveće maratone. Naredne godine bi trebalo da zatvorim krug sa Bostonom, Tokijom i Berlinom, ili sa bar još dva. U međuvremenu je i Beogradski maraton, koji sam već istrčao. Uživam u ovome što mi se trenutno dešava, radim ono što me ispunjava i ostvarujem želje, što do skora nisam mogao ni da zamislim. Jesam ja bio srpski paraolimpijac u biciklizmu i dve decenije profesionalni sportista, ali ovo je potpuno drugi nivo iskustva i zadovoljstva koje ono donosi“.

Milan sada živi u Beogradu, jer u rodnom Leskovcu nije uspeo da ostvari želje i planove. Dobijao je, kaže, samo obećanja:

“ Ovde sam dobio priliku da studiram i da radim, a zahvaljujući Beogradskom maratonu i Fondaciji dobio sam stipendiju i plaćenu školarinu. Direktor Darko Habuš je čovek koga posebno moram da istaknem, jer se još nije desilo da mu se, bilo kojim povodom, obratim, a da se on ne zauzme kako bi mi to omogućio. Takvi ljudi su retki i dragoceni. Odlično se osećam i živim punim plućima, iako, moram da priznam da ponekad jedva stižem sve da završim. Ovde sam pronašao novi dom i novi život„.

Po prirodi ambiciozan i neko „koga ne drži mesto“, osim za učešće na maratonima, Milan ima i brojne druge planove, a jedan od najvažnijih je da se potpuno posveti promociji sporta za lica sa hendikepom.

„Mi jesmo drugačiji, ali, zar nisu svi ljudi na svetu potpuno različiti. Hendikep ne znači odsustvo volje, hrabrosti, ljubavi prema nečemu ili ambicije. Naprotiv, mislim da mi imamo često i jaču motivaciju od zdrave populacije. To veliko srce ljudi sa invaliditetom u oblasti sporta je nešto što želim da promovišem i nadam se da će mi život pružiti takvu priliku„, zaključuje Milan Petrović.

S. Stojiljković