Na svetskoj listi najboljih tradicionalnih jela i pljeskavica, ali ne leskovačka, već iz jednog beogradskog restorana

Na ranglisti najboljih tradicionalnih jela renomiranog svetskog sajta za gurmane –TasteAtlas, našla se i pljeskavica, ali ne ona navodno brendirana iz Leskovca, već iz jednog beogradskog restorana. Leskovačke roštiljdžije ova informacija ne čudi i priznaju da su sami upropastili najbolji mogući brend Leskovca.

Naš sagovornik kaže da proizvođači hrane varaju potrošače na razne načine da bi ostvarili veću zaradu i smanjili troškove proizvodnje, na primer, sastojaka, razblaživanjem tečnih proizvoda vodom, neadekvatnom promocijom…

“To se desilo i sa leskovačkim roštilj mesom. To više nije ona receptura koju nam je ostavio Dragi Bure.  Leskovčani su se borili da dobiju licencu za pravljenje svog roštilj mesa, a onda su ga upropastili. Danas bolju pljeskavicu možete pojesti u Beogradu nego u Leskovcu”, tvrdi za Rešetku renomirani ugostitelj iz Leskovca koji zahteva anonimnost.

FAST-FUDOVI OPASNI PO ŽIVOT

Fast-fudovi, ne samo u Leskovcu, već širom Srbije, prodaju pljeskavice i ćevape u kojima se često uz meso nalaze krompir, žitarice, povrće, voće, alkohol, raznorazne aditive, pa čak i toalet papir, pokazala je velika analiza Veterinarske inspekcije.

“Iako je Zakon izuzetno popustljiv i dozvoljava da u roštilju ima tek 14 odsto mesa, veliki broj kioska brze hrane ni ovo ne poštuje i u mleveno meso ubacuju bukvalno sve i svašta kako bi maksimalno uštedeli”, tvrdi naš izvor iz Veterinarske inspekcije.

Analize su utvrdile da je veliki problem i sa punjenim proizvodima sa roštilja, jer u njima gotovo i da nema mesa.

“Da sve bude gore, osim ovih prevara, lanci fast-fudova sve češće nabavljaju meso na crno, koje nije ispitano, pa je inspekcija u jednom broju uzoraka pronašla i prisustvo izuzetno opasne bakterije salmonele”, navodi naš sagovornik.

Šef odseka Veterinarske inspekcije za Beograd Dušan Ljuština rekao je za Zaštitnik potrošača da nemali broj fast-fudova posluje veoma neodgovorno, zbog čega su neophodne česte kontrole.

“Zakon je jasan i svako mleveno meso, ćevap ili kobasica moraju da budu pravilno oblikovani, da imaju stabilnu boju, miris i ukus i obavezno makar 14 odsto proteina. Međutim, veliki broj objekata brze hrane opredelio se da se bavi nečasnim poslom, pa umesto mesa ubacuju raznorazne druge stvari da bi uštedeli. To najčešće postignu sa velikom količinom masnog tkiva, soje ili ugljenih hidrata, uglavnom barenog krompira ili hleba, koje zamese u masu za meso. Još gori je slučaj sa punjenim pljeskavicama ili ćevapima, gde se nauštrb mesa ubacuju žitarice, povrće poput pečuraka i paradajza, voće i vino ili neka druga alkoholna pića, da bi dalo odgovarajući šmek. Ništa to ne bi bio toliki problem da oni ispoštuju onih zakonskih 14 odsto proteina, ali ne možete nekome prodavati gurmansku pljeskavicu, a onda da u njoj ima više svega drugog nego samog mesa, koji je osnovni sastojak tog proizvoda”, otkrio je Ljuština.

On tvrdi da je od svih ovih sastojaka koji se ubacuju u pljeskavice, ćevape i kobasice mnogo gore dodavanje zabranjenih aditiva i nabavljanje mesa na crno, jer ono nije pregledano i često sadrži opasne bakterije. Zbog svega toga sve češće se izriču rigorozne kazne od 30.000 za fizička lica i 300.000 dinara za firmu, a ako se prekršaji ponavljaju, kazne se dupliraju ili se izrekne trajna zabrana rada.

BREND POD ZNAKOM PITANJA

U japanskim samoposlugama i drugim prodavnicama hrane od decembra prošle godine je u prodaji gotovo jelo “srpska mućkalica”. Kako prenose prestonički mediji “ovo je prvi put da se jedno srpsko nacionalno jelo prodaje na odeljenjima gotove hrane u Japanu”, a najnagrađivaniji leskovački kuvar i profesor gastronomije Momčilo Conić tvrdi da “srpska mućkalica” ne postoji kao tradicionalno srpsko jelo već samo “leskovačka mućkalica”.

Ipak, kakao kaže za Rešetku, Japanci mogu da se “igraju” sa našom kuhinjom, prezentuju je i zarađuju na njoj jer je mi nismo adekvatno zaštitili niti brendirali.

“Iako se Leskovčani često hvalie sa tri sertifikovana nacionalna brenda roštiljem, ajvarom i spržom, a Piroćanci svojim kačkavaljem i kobasicom, činjenica je zapravo da su ovi proizvodi kao kultruno, nacionalno i gastronomsko nasleđe poznati uglavnom samo domaćoj javnosti jer Srbija zapravo nema upisan ni jedan jedini proizvod u registar zaštićenih proizvoda na nivou EU, a kamo li u svetu. A ‘leskovačku mućkalicu’ još uvek nismo ni patentirali kao domaći prozivod. I onda gledajte šta se dešava: Japanci zarađuju na mučkačici! I neka ih, kada mi to ne umemo”, komentariše Conić, koji je 2017. godine osmislio i pokrenuo manifestaciju Dan leskovake mućkalice zajedno sa studentima i menadžmentom tehnologije hrane i gastronomije sa Visoke poslovne škole u Leskovcu.

Tada su u centru grada pripremili mućkalicu za 4.000 ljudi, a Conićeva namera je bila da ova manifestacija pridobije takmičarski karakter i da jednog dana preraste Rošiljijadu.

“Sve se svelo na to da se još uvek ‘sporimo’ oko toga kome će pripasti zasluge oko organizovanja, da li Turističkoj organizaciji ili školi, a pred Regionalnom privrednom komorom je već nekoliko godina unazad u procesu brendiranje mućkalice”, dodaje Conić.

(NE)VAŽNO BRENDIRANJE

Inače, ono što je interesantno, u Srbiji je, na nacionalnom nivou, do sada zaštićeno 78 proizvoda, među njima samo četiri nisu poljoprivredna – pirotski ćilim, bezdanski damast, ručno pletena odeća „sirogojno” i peškiri iz šabačkog kraja. Leskovački domaći ajvar, homoljski med i aromatizovano vino „bermet” brendirani su zapravo  preko Lisabonskog sporazuma, koji ima 29 država, među kojima je sedam-osam članica EU, ali nijedan nema zaštitu na evropskom nivou.

To zapravo znači da su nas ljudi iz Regionalne privredne komore, koji su potegli procese brendiranja, sve vreme obmanjivali i manipulisali informacijama u dnevno političke svrhe ili iz ko zna kog razloga.

Preko Conića i nekada Dragija Bureta, u svetu se možda i čulo za leskovački roštilj, ajvar ili spržu, ali džaba kada Leskovac, a zatim i cela država od toga nemaju nikakve koristi.

„Proizvodi zaštićeni po briselskim pravilima idu bez carine. Svako će pre da kupi nešto što je zaštićeno jer ipak računa da je roba sa posebnim poreklom bolja i da se ima kontrola nad njom, a drugo nema ograničenja količine jer može da se izveze sva roba sa tom markicom. Postoje različiti nivoi zaštite i svakako bi za Srbiju bilo dobro da što pre počne s prijavama. Osim što zaštitom porekla dajete potrošačima određenu sigurnost, mnogo je važnije što je cena koju možete postići daleko veća“, objašnjava Conić.

Regionalna privredna komora Leskovac, pored ajvara, roštilj mesa i sprže, uspela je pre četiri godine da licencira i leskovački roštilj. Postupak brendiranja, koji je bio  vredan 170.000 evra i trajao je 15 meseci, finansirala je Evropska unija. Međutim, i pored “pobede leskovačkih gastronoma”, kako je to predstavljeno domaćoj javnosti, ni ovaj brend zapravo ne prepoznaje registar zaštićenih proizvoda na nivou EU, te od njega država relano nema nikakve ekonomske koristi.

„To zapravo znači da, i pored „osvojene“ licence, EU leskovački roštilj ne znači ništa jer on nije zaštićen po briselskim pravilima, nema ga u registu zaštićenih proizvoda na nivou unije, te je kao takav proizvod na širem tržištu potpuno neprepoznatljiv, osim na domaćem“, objašnjavaju naš sagovornik.