Gaf sa prekrštavanjem Lebana u Hlebane, pomalo je skrenuo pažnju sa ostatka premijerovog obraćanja prilikom posete Caričinom gradu.
Poražavajuće je da predsednik Vlade apsolutno nema predstavu o tome gde je došao, pa je, kao da su ga tek probudili, nizao bisere o tome “ kako je tu nastao srpski period“
“Zadovoljstvo mi je što su i kolege ministri iz Vlade ovde i stvarno mi je izuzetno drago da smo ovo obeležavanje (100 dana Vlade), započeli upravo u Hlebanama (!?!?), gde se nalazi ovaj zaista veliki istorijski centar jedne davne, ali istorije koja pokazuje snažnu poziciju Srbije iz vremerna kada je, zapravo, i nastao srpski period“.
To reče premijer Đuro Macut i – ostade živ.
Niko ga ne ispravi (a i kako bi smeo), niko ne pokaza da uopšte sluša ono o čemu on govori i nikom se na licu ne mogaše da pročita čuđenje zbog izrečene gomile, u najmanju ruku, nebuloza.
O Hlebanama nećemo, jer je na tu temu već sve ispričano, ali o “snažnoj poziciji Srbije“ u 6. veku – moramo.
Najpre, u periodu kada je vizantijski, odnosno rimski vladar, Flavije Petar Sabatije, kasnijeg imena Justinijan, u blizini današnjeg Lebana, bez H, izgradio velelepan grad, srpska država nije ni postojala. Prema pisanim istorijskim tragovima, prvi koji su dosli na ove naše teritorije bili su Huni koji su probili Vrata naroda 375. godine. Za njima su usledila doseljavanja i ostalih naroda. U rimskoj administrativnoj podeli najveći deo današnje Srbije pripadao je provinciji koja se zvala Gornja Mezija.
Početkom 7. veka vizantijski izvori beleže da je narod Slovena, koji se sastojao od Draguvita, Sagudata, Velegezita, Vajunita i Verzita opustošio Tesaliju, Heladu, Ahaju, Epir, pa čak prešao i u Aziju. Ovi Sloveni su poraženi pod Solunom, ali su ostali da žive na ovoj teritoriji.
U vreme Justinijana (527-565) došlo je do stabilizacije stanja, ali potom je usledila najezda Avara i Slovena čija su pustošenja zaustavljena tek njihovim porazom pod Carigradom 626. godine. U toj slovenskoj masi nalazili su se i Srbi. Po vizantijskom izvoru njima je car Iraklije (610-641) dozvolio da se nasele oko Soluna što su oni i učinili, ali su se kasnije povukli na sever.
O najranijem životu i državi Srba u centralnim oblastima Balkanskog poluostrva veoma malo se zna. Po pisanju cara K. Porfirogenita, vladarski sin koji je doveo Srbe umro je pre dolaska Bugara (tj. pre 680. godine) Zahvaljujući takođe istom vizantijskom izvoru znamo da su se prvi srpski kneževi (arhonti) zvali Višeslav, Radoslav, Prosigoj i Vlastimir.
Najstarija istorija Srbije sve do Nemanje bila je u znaku neprestanih borbi, bilo sa Bugarskom, bilo sa Vizantijom, uz istovremenu unutrašnju borbu srpskih kneževa – članova iste familije za prevlast.
Dakle, srpska država u izvornom smislu tada nije postojala, pa je apsurdno govoriti o njenoj bilo kakvoj poziciji, a pogotovo snažnoj.
Samim tim, ni sprski period, šta god to značilo, nije mogao da počne tada.
Caričin grad jeste jedno od najznačajnijih arheoloških nalazišta u Srbiji, pa i Evropi, ali je bilo mnogo drugih, nacionalnijih ili srpskijih lokaliteta, ako već insistiramo na tome, da se započne obeležavanje 100 dana jedne srpske Vlade.
Ako je to radi atraktivnosti, a pod plaštom brige za krajnji jug, u najmanju ruku je bilo potrebno da premijer nauči ime varošice u koju dolazi i “velikom istorijskom centru“ koji posećuje, zatraži osnovne informacije.
Ovako je, što bi rekli mladi, ispao glup u društvu, ostavljajuću Hlebančane da se u čudu krste.
S. Stojiljković
