Novogodišnje pismo Bednog Piskarala – PRVI DEO

Dragi Gogi,

Eve i ja ko institucija od javni značaj nacionalni interes u moje selo, voleo bi da kažem nešto povodom želje i čestitke okolo ovuj novu godinu.

Ja nesam zloban te ću se prvo zafalim na Gracki odbor što su me ovuj godinu ranili sas taze sendviči i dali mi majicu za spavanje na koju s masna slova piše AV. Majica je od čis pamuk i neje za u folije, a ne ko onej demokratsku stranku što ne trajiv jer su za jednokratnu upotrebu.

Ovuj godinu ću pamtim još po toj što se jedna žena mnogo naljutila što vu nesi pokazao fazana pa u novu godinu bi vu poželeo da vu pružiš tuj čast da se ne izdvaja iz društvo. Neću gu imenujem ti si znaš koja je, pokaza ti gu pre neki dan. Al’ ne liči vu ič da se onakoj ponaša u njene godine.

Voleo bi da se sve želje ostvariv i na Rikija, te da u ovuj godinu nađe dobroga frizera, jer sa onuj frizuru ga sigurno neće primimo u skupštinu.

Gogi, ti znaš da nesam zlopamtilo eve sve najbolje želim i na Nešu i Šembu i da gi pomanje vikav Stanlio i Olio kad blokirav glavnu ulicu.

Dragi Gogi,

Tebi želim da ti se sve želje ostvare, pa da u ovuj godinu dočekamo i prinovu. Da ni se konačno među Gogijevi Anđelčiki pridruže Ana Volf i Jelena Spirić i sa ovej 3 postojeće lepotice kompletiraju u 5 veličanstvih, pa da žariv i paliv komentatorsku sekciju na Jugmediju dok onaj žena iz Ivanje ko Jovanka Orleanka udara krstiki i apruvuje falenje prema tebe.

Inače, kako si mi od jutros?

Ja od silnu rabotu nikako da ti napišem kako se vikam. Dobro, neje toj ni mnogo bitno sad, ionako me svi poznavav po dedu, a i ne verujem da nikoga toj i ne interesuje. Al’ ću ti napišem kasnije, prvo ovoj pobitno da ti kažem da ne zabravim.

Pre neki dan vika mi Jova poštar u penziju da se niki više ne sekira za sitnu boraniju. Tu i tamo sam Vučić dade po neki dinar kol’ko da imamo da premostimo dok su ni jajca u procep.

Ja se ič ne slažem s njegove konstatacije, jer kad je prizetko imao svoje mišljenje? Nikad! I što se on sekira za moja jajca, ima si njegova pa nek si gi gleda.

Al’, ete, i u nas prosti ljudi po neki put ima po neka emocija. Mene me, eve, na primer ugrožava što sam još ne ženjen i što mi deda ne puža ni dinarče od njegovu penziju. Džabe iskačam na basamaci kad su primanja i umiljkujem se pri dedu ko Rangelov pri Žiku Žmigavca i vikam mu da je ubav ko Palma Jagodinac i da bi mu Šeljelj pozavideo na građu. Ič me ne jebava, stipsa! Stisnuo se ko da će gi snjega nosi kod Boga.

A i golem emotivan stres sam doživeo još onomad kad se pokvari zamrzivač sandučar OBODIN i propade vrčkolj meso. Od tuj bedu što me zadesi da ovoj zamrzivač ispusti svoj plemenit gas dožive k’o lični gubitak i od tad se ne mog opravim da stanem na zdrave noge. Čini mi polakše bi podneo deda da je otišao, nego zamrzivač što otide.

Al’, koe ćeš, život je toj Gogi. Moglo je i gore da se desi – da mi crkne kompijuter pa da te ne mog pratim preko Jugmediju… Pu pu daleko bilo!

Ovakoj, zamrzavač završi u reku, a deda i dalje zakecuje.

Gogi,

Najgolema bruka koja je poznata u naše selo je da budeš u opoziciju  i da patiš ucveljeno od neuzvraćenu ljubav. Osim ako toj neje ljubav prema vlas i foteljku… Onda je taj patnja opravdana.

Ja si moju ljubav gajim duboko u sebe prema jednu opozicionarku k’o što se gaji paradajz u Svirce, i davam gu nesebično k’o onaj ćelča patlidžani pred Lidl!

Neje toj Perišićka, ako na nju misliš Gogi, odma ću te razočaram. Stara ona za mene. A i neje moj tip od ženu. Dal stvarno misliš da bi s nju mogao da lepim stranački plakati na trafo stanicu, a ona da mi drži kovu s lepak i četku?  Ne se zajebavaj! Pa odma treći dan bi Ljiljana iz “Žene za mir” dolazila da ni rešava porodični problemi.

Gogi, toj je jedna žena s prirodno crvenu kosu koju gu ne zanima ni od koji sam, ni kako su me krstili, ni na koga sam se metnuo. Znam samo da mi toplo oko srce kad gu vidim, k’o radijatori na ovija činovnici  u Uslužni centar.

Eve, da te nemam Gogi, ako vu nesam sto put slao srciki preko Fejzbuk i autoportreti s mojega dedu slikani s prednju kameru od ajfon, i pa ništa….

Onomad kad se promeni vlas, ti kad uleže u foteljku po Bojtu i kad vu zatvoriše zadrugu kod sajam, lično sam gu nudio da pređe kod nas u stranku i da gu zaposlimo preko vezu ko kafe kuvaricu pri našu mesnu zajednicu. Smatrao sam da ima iskustvo iz ugostiteljstvo, a i pa vu je pobolje da ima siguran dinar u džep, a ne da zavisi od drugoga i misli dal će vu Đilas dade neku milostinju. Neje Đilas krao tolki milioni da gi tako dava na žene.  Težak je i njegov dinar.

Vikao sam vu: Aman ženo, daj da otidnemo na tija mitinzi da ručamo sendviči sa šunku kačkavalj i majonez i držimo se za ruke i gledamo pejzaži  kroz prozor dok strahujemo romantično neće li se autobus strmekne negde u jednek. Ne znam desilo li se toj neki put , al’ i dan danas me stra’ da se od sav onaj zanos šofer ne uspije i ne zanese u neku jarugu.

Al u svakom slučaju toj si beše toj, ič me ne jebavaše – ko ti zakon u Leskovac.

Gogi, duša me boli… Ti si me razumeš jer umeš sa žene, a i nalikuješ na mojega kuma po golemo srce i glavu.

Još pamtim kad si onomad reko da digne ruku ona koja neje bila s tebe i sve ćutašev, a glej s mene ni ovaj jedna neće iskoči da se promajemo do krs’ da poručamo pljeskavicu.

Mož li me naučiš kude grešim?

Kad ti spomenu mojega kuma neje on bio baš tolko uspešan ko ti. I neje poznavao Peđu vlasnika Zlatnog traga, niti imao fazana za pokazuvanje na širu javnos’ u mediji s čiji stas sam čuo da su pojedine eminentne gospođe bile oduševljenje. Al’ da je živ, garant bi se ugledao na tebe i bio bi ti golema konkurencija u pernatu živinu.

Nastaviće se…

Objavljeni tekst ne podrazumeva i stav redakcije portala, a iznete stavke u njemu nisu tu bilo koga da omalovaže ili uvrede, već da na duhovit način nasmeju čitaoca istog.