Prošle godine u ovo vreme odradio sam dva meni najteža intervjua u životu. Do danas ni jedan ni drugi nisu emitovani bilo gde, niti će, jer je jedan od sagovornika ipak izrazio želju da ne želi da to baš svi gledaju. Iako znam da su baš svi koji su imali prilike da pogledaju sirovu verziju oba razgovora plakali, možda je taj moj sagovornik u pravu. Ne zaslužuju baš svi da se pred njima ogolimo.
A ogolili su se. Pričali su o tome zašto su otišli iz ove zemlje. I jedan i drugi porodični ljudi. Sa malom decom. I jedan i drugi moji najbolji prijatelji.
Poslednjih par godina viđamo se uglavnom u vreme praznika. I koliko god to, bar na trenutak, oživi neka srećna vremena, iznova tupo boli, svake godine.
A onda me pre par dana pita ona (jedna od njih) kako sam se osećao kada su oni otišli. Objašnjavam plastično:
“Kao da mi je neko odstranio jedan deo tela, pa onda drugu ruku…”.
“Onda možeš bar malo da pretpostaviš koliki sam tek ja invalid”, izgovara ona.
O tome koliki bogalj postaješ u potrazi za boljim životom, priznajem, nisam baš mnogo razmišljao. Sebično sam pokušavao da zamenim i jednu i drugu ruku. Ali, jebi ga, umetak je to.
Prošla godina je, lično meni, bila jako teška jer mi se nakon silnog traženja učinilo da sam našao odgovarajuće uloške da popune prazninu. Ipak, neke ljude sam protiv svoje volje ponovo morao pustiti da odu, a druge sam bacio u smeće pre nego što su čestito i ušli u moj život.
Bogalj je ponovo bio primoran da stane pred ogledalo da pogleda svoje osakaćeno telo.
O tome koliki bogalj postaješ u potrazi za boljim životom nisam dugo razmišljao. I dalje ne mogu da procenim da li smo osakaćeniji mi koji ostajemo ili oni koji odlaze.
Jedno je sigurno, njihova deca sigurno neće. Tako osakaćeni, uspeli su da ih izvedu iz ovog sumornog začaranog kruga u kojem živimo decenijama. A ta žrtva za budućnost svoje dece nikada nije dovoljno velika. Pa neka se sakaćenje slobodno nastavi.
Deca…
Deca koja duže od mesec dana blokiraju fakultete i škole širom Srbije, pokazala su da ih nepravda boli više od batina i da je jasna granica između dobra i zla. Da neće da žive u haotičnoj plemenskoj zajednici iz koje jedino rešenje otići.
I to daje nadu. Mladi ljudi su odlučili da žele da žive u svojoj zemlji, gde će na zdravim društvenim vrednostima sutra gajiti svoje porodice i svojim radom zaslužiti kvalitetan život.
Uporno navijam da u tome uspeju. Ako već mi nismo znali da se za to izborimo, neka se uče na našim greškama i ratuju protiv koračanja kroz život u veštačkim udovima.
Dok ovo pišem na radiju inače meni mnogo smorna pesma čiji refren ipak nekako odslikava trenutak praznične apatije koja nam svake godine šamara dušu i obraze:
“Postoje neki drugi svjetovi
za nas bi bili rajski cvjetovi.
O, samo da si htjela pobjeći
ovako stisni zube, ne plači”.
Škripimo zubima već odavno. Često ih u beznađu i lomimo.
Ovi klinci to ne moraju. A, za razliku od nas, izgleda i znaju kako da to neće, a da ne moraju da beže.
Ako stepropustili...
Oduševio me je deo „haotična plemenska zajednica“… Ovako ću to objasniti. Veliki vrač koji cedi ljige na svim kanalima, poglavica plemena njegov bata i naravno u ovoj našoj sredini veliki šaman Gorčilo. Mi obični Indijanci i Indijanke ako nismo članovi plemena živimo zatvoreni u rezervatima a članovi plemena obično prinose Gorčilu svoju skvo.