Ljubav prema poljoprivredi, a ni parcelu nije nasledio, kako se obično pomisli kad se govori o vrlo mladom čoveku i već ozbiljnom voćaru. Ilija Marinković živi svoj san o plantaži domaće, stopostotno prirodne borovnice i produkata od ljubičaste voćne lepotice.
Ovu priču o vrednom i posvećenom mladom Leskovčaninu još neverovatnijom čini podatak da je u posao ušao čim je postao punoletan, na početku kao pomoć drugu, a nakon godinu dana sa svojom plantažom na 22 ara:
„Oduvek me privlačila poljoprivreda, a voćarstvo i borovnica su se kao opcije nametnule kasnije. Volim kroz šalu da kažem da su voćari poljoprivredna gospoda, pa je to i jedan od razloga opredeljenja za ovu granu, a u čudesni svet borovnice sam ušao slučajno, pomažući drugaru, pa je on odustao, a ja ostao i zaljubio se u ovu voćku“.
Nije prošlo mnogo vremena, a Ilija je već u svom vlasništvu imao njivu pod kukuruzom u ataru Turekovca, koja će brzo postati njegova plantaža borovnice:
„Na njoj je 1.500 stabala u saksijama, jer ova voćna kultura zahteva posebne uslove. Ph vrednost zemljišta mora biti između 4 i 5, stabla prihranjujem limontusom i prošle godine sam nabavio pola tone limunske kiseline. Zahteva i đubrenje, jer su biljke posađene u posebnoj vrsti treseta. Muku sam namučio oko nabavke, jer ga najpre nije bilo, a onda mu je cena skočila za 50 odsto„.
Ipak, sve muke se zaborave kada se pojave plodovi rada, a borovnica je Iliju već u drugoj godini nagradila prvim ljubičastim bobicama:
„Bila je to neopisiva radost za mene. Taj prvi rod je bio skroman, tek toliko da porodica uživa, ali sam se radovao kao da sam ubrao celu tonu. Sledeće godine biljke su bile već skoro u punom rodu, pa sam određene količine mogao da plasiram na tržište, a sa ostatkom sam eksperimentisao. Sestra i ja smo napravili džem od borovnice, a umesto šećera koristili smo steviu, tako da ga slobodno mogu koristiti kako dijabetičari, tako i svi koji vode računa o unosu kalorija. Cela količina se prosto razgrabila, što nam je dobar poslovni signal. Sa dedom sam pokušao da napravim i rakiju. Ta naša borovnjača imala je odličan šmek, pomalo miriše na dunju, a opet sa ukusom osnovnog voća“.
Hemijsku zaštitu biljaka maksimalno izbegava i prska samo osnovnim preparatima za zaštitu lišća biljke, a kako na plantaži ima četiri različite sorte borovnica, njihov miks daje neobičan i potpuno autentičan ukus plodovima i onome što od njih nastaje:
„To je eksplozija ukusa i svako ko poznaje ovu vrstu odmah će osetiti razliku u odnosu na divlju borovnicu. Ostavio sam na plantaži malo mesta za petu sortu, pa će kad i ona stigne, ukus biti kompletan. Sveže plodove pakujem i prodajem po sistemu dostave na kućnu adresu. Kritike su, za sada, samo pozitivne, što me uverava da radim dobar posao“.
O ulaganjima, a nisu bila mala, Ilija nerado govori, jer je, baš u vreme kad je počinjao, sve poskupelo: od zemljišta do sadnica. Ne žali, kaže, nijedan potrošeni dinar:
„Kad nešto zavolite, ne pitate za cenu. Malo podozrenje porodice nakon odluke da se bavim voćarstvom brzo se istopilo i u njima imam najveću podršku u svemu što radim. Znate, imate samo 19 godina, a samo u nekakvu njivu želite da uložite skoro sedam hiljada evra, pa onda u saksije, treset, sadnice, supstrate… Valjda sam bio toliko uverljiv svima da su rešili da me isprate u svemu što trenutno radim i planiram u budućnosti“.
Ta Ilijina posvećenost pobedila je i poslovičnu lenjost tinejdžera koji bi radije da „kuliraju“ nego da se „lomataju“ po njivi nekada i deset sati dnevno. Njegovi drugari i devojka tu opsednutost su i razumeli i prihvatili:
„Svi koji mi znače su mi dali podršku, a sada samo čekaju na koju ću sledeću ideju doći. Jedna od njih je da proširim plantažu na 5.000 stabala borovnice i biću zadovoljan kada na njoj bude toliko sadnica. U svim mojim planovima ona je centralna voćna vrsta, ali razmišljam i o drugim. Moraću za te namene da kupim ili zakupim neki drugi prostor, jer je borovnica kraljica, voli i traži takav tretman“.
U dvadesetak minuta razgovora čula sam mnogo stručnih podataka i informacija, što me uverilo u Ilijinu posvećenost poslu za koji se odlučio.
Čuo je da se dobar voćar ne rađa, već se to postaje.
Od zaljubljenika u poljoprivredu do teorijski i praktično potkovanog proizvođača, Ilija je stigao za samo par godina. Nema, zato, sumnje da takav pristup ma kom poslu mora dati rezultate.
Ako poželite da osetite tu eksploziju ukusa i odmorite oči na plavetnilu malih bobičastih kuglica, zapamtite da one rastu u „Voćnom raju“ mladog Leskovčanina Ilije Marinkovića.
Ako stepropustili...
S. Stojiljković
