“Slučaj silovanja Leskovčanke, bio lažan ili ne, dokaz je da su institucije zakazale i da se u njih poverenja nema”

Ovaj slučaj je dokaz da žene žrtve nasilja, i to ne samo seksualnog, nemaju poverenja u institucije, iako su glasovi podrške u ovom konkretnom slučaju bili stvarno jaki, mišljenja je aktivistkinja Udruženja “Žene za mir” iz Leskovca Ljiljana Nešić, koja žrtvama nasilja pomaže više od 30 godina.

“Deo javnosti se, koliko čitam u komentarima, ponovo ustremio na žrtve i okrivljuje ih za ono što im se dogodilo. I sve to žrtvama nasilja daje jednu jasnu poruku da to ne prijavljuju”, kaže za Rešetku Nešićeva.

Kako objašnjava, dobar sistemski odgovor podrazumeva hitne mere intervencije odmah nakon prijavljivanja seksualnog nasilja, počev od odgovarajućih medicinskih pregleda, laboratorijskih analiza i slično.

“To je ono što prvo mora da se uradi. A ono što je još bitnije, policajac koji prvi uzima izjavu tokom prijave od žrtve mora da bude specijalizovan za tu temu seksualnog nasilja i da zna sve šta mora da se u prvoj fazi uradi kako bi to moglo da služi tužilaštvu. To se zove obezbeđivanjem forenzičkih dokaza. Oni moraju da budu odgovarajući, kompetentni i potpuni.  Ako se to ne uradi kako treba, trag silovanja nestaje. To je ono što manjka našim institucijama”, naglašava ona.

Nešićeva tvrdi da je seksualno nasilje je veoma rasprostranjeno u Srbiji, ali se retko prijavljuje.

“Razlog tome su brojne predrasude i javnost koja često okrivljuje same žrtve i opravdavaju nasilnike, a žene uopšte nisu spremne da prolaze kroz sve to. Negativne i pogrešne reakcije od policije i tužilaštva, kroz često nametanje krivice žrtvama nasilja i silovanja, da su ga izazvale svojim ponašanjem, oblačenjem ili konzumiranjem alkohola, pojačava njihovu traumatizaciju. Zbog toga žene ili odustaju ili uopšte ne prijavljuju nasilje.  Sam postupak za prijavljivanje takvog nasilja je jako stresan i traumatičan za žrtve silovanja. U takvim situacijama, a bila sam im svedok, žena ne može da se skoncentriše, ona oseća bolove, ona mora da prođe ponovo kroz sve i daje izjave kod policije, kod leakara, kod tužioca u takvom traumatičnom stanju, te se često dešava da se iskazi ne poklapaju. Institucije to ne prepoznaju kao trauma”, ističe Nešićeva.

Kako dodaje, ona uopšte nije sigurna u to da je reč o lažnoj prijavi, kako su to na kraju saopštili nadležni organi.

“Da je to zaista tako, oni su to mnogli da ustanove odmah nakon prvog lekarskog pregleda i da se tu stavi tačka. Zašto se ćutalo pet dana?”, postavlja pitanje na kraju Nešićeva.

Pratite REШETKU na Facebook, Instagram, X (Twitter) i TikTok mreži. Budite uvek u toku!