Diskriminacija dece sa posebnim potrebama je duboko zabrinjavajući problem širom sveta. Ova deca se često suočavaju s nepoštovanjem, zlostavljanjem i ograničenim pristupom obrazovanju i resursima. Zbog tih uslova sve češće se dešava da ta deca ostaju isključena iz raznih sfera društva i teže se prilagođavaju. Ova nepravda nije samo moralno pitanje,već i kršenje njihovih osnovnih ljudskih prava.
Važno je raditi na stvaranju inkluzivnog okruženja gde svako dete ima pristup obrazovanju, podršci, ljubavi bez obzira na njihove posebne potrebe.
O tome razgovaramo sa Biljanom Mihajlović, stručnim saradnikom i psihologom i predškolskoj ustanovi „Vukica Mitrović“, takođe pedagoškim savetnikom i spoljnim saradnikom školske uprave Leskovac.
Kako biste ocenili sprovodjenje inkluzije u Srbiji do sada,šta vidite kao aspekt koji nam dobro ide i na čemu još treba raditi?
B.Mihajlović: Od uvodjenja inkluzije kod nas,što bi bilo nekih 20 godina,postoji napredak ali ne u meri u kojoj smo mi to zamišljali,ali shodno nespremnosti sistema koju inkluzija donosi možemo biti zadovoljni.Ono što nam u velikoj meri pomaže jesu najmoderniji zakoni ali je problem u njihovom sprovodjenju i osvešćavanju ljudi.
Šta je potrebno da bi inkluzivno obrazovanje zaživelo u praksi?
Potrebna je svest ljudi,promena u kulturi,u kulturi našeg naroda ne postoji neka jaka tradicija inkluzivnosti.Mi kao društvo posebno južni predeli naše države nismo dovoljno diverzifikovani kolko bi mogli da budemo.Mi nismo fizički imali iskustvo gde smo morali da se prilagodjavamo drugima,i verovatno zbog toga i teže prihvatamo. Ljudi sa posebnim potrebama su ranije bili totalno stigmatizovani. Da smo bili češće izloženi ljudima sa nekim invaliditetima,vremenom bi postali inkluzivniji narod.
Koliko je važno obrazovanje nastavnika? I da li svaki nastavnik ima obavezu da završi neki trening kako bi radio s ovom decom?
Obrazovanje nastavnika je ključno.Naš zakon je predvideo kontinuirano stručno usavršavanje za nastavnike.Novi programi koji su vezani za školsko i predškolsko obrazovanje su potpuno inkluzivni.Zasnivaju se na postupcima kojima se omogućava da svakom dete sa posebnim potrebama može da se uključi u nastavu bez poteškoća.Novi plan zasniva se na tome da svako dete,ne samo ono sa posebnim potrebama, već i deca drugog maternjeg jezika kao i darovita deca uče i prate nastavu na sopstveni način kako bi postigla odredjenje rezultate a da se ne osecaju različitije od ostatka grupe.
Da li je u okviru inkluzivnog programa neophodno da svaki učenik sa dodatnim obrazovnim potrebama ima svog asistenta-učitelja koji mu pomaže?
To odredjuje interesorna komisija.Postoje opcije kojima će se potpomoći takvoj deci,osobama ali to nije uvek slučaj jer svako dete ima specifične zahteve koji nisu uvek rešivi dovodjenjem posebnih asistenata koji bi im pomagali u radu.Cela poenta obrazovnog plana za tu decu je ustvari da oni budu zadovoljni i ponosni svojim završenim zadatkom koji je prilagodjen njima,ali pored toga takodje moraju da imaju razumevanja ostala deca,da ne bi doslo do nekog vida odbacivanja.
Ljudi izražavaju sumnju da u jednom razredu svako može dobiti šta im je potrebno. Koji tu mehanizmi treba da budu uključeni da bi svi bili zadovoljni?
Individualizovana nastava,ono što je iz godine u godinu sve bolje organizovano u našem školskom sistemu.Bitno je da škola bude ustanova gde svako dete može da se obrati nekome u koga ima poverenja,da profesori učenicima pomognu u pronalaženju svojih vrlina,da ih sve izvedu na pravi put.
Razgovarala: Vera Ristić
Ako stepropustili...
Draga Vera, da li ste Vi ikada seli u odeljenju od V do VIII razreda sa detetom koje bi trebalo da radi po individualnom obrazovnom planu 2 (nama poznatiji kao IOP2), koje nema pratioca, agresivno je, neukrotivo, nasrce i na decu i na nastavnike, izlazi sa casa jer nastavnik ne sme da mu to zabrani ukoliko su fizioloske potrebe(da pije vodu ili da ide u toalet) a naravno da zna da izmanipulise time, pa Vas tuzi kod pedagoga kako mu ne dajete da ide u wc. Roditelji ne priznaju da detetu treba strucna pomoc jer je zdravo i pravo, pa se ja sad pitam zasto onda radi po IOP-u. Drugo, ne znam kako su zagovaraci ovoga mislili da nastavnici koji imaju jedan ili dva casa nedeljno, dakle, nije maternji jezik niti matematika, sto ce znaciti da je to 45-90 min nedeljno, pa da li da prvo ukrocujes to dete pa izgubis jedno 30 min ili vise, a onda se setis i da je tu ostatak odeljenja koje trpi zbog svega toga. Ali ne trpe samo druga deca, trpi i to dete koje ima posebne potrebe, koje oseca da je razlicito, pa mozda zbog toga biva agresivno. Zar ne mislite da sa takvom decom treba da radi neko ko se skolovao za to, dakle slusao 5 godina, 10 semestara upravo o tome kako se radi sa tom decom, zar ne mislite da ce ta deca naici na bolje razumevanje i osetiti se manje izopsteno ako borave sa sebi slicnima i sa osobama koje su kompetentne i STRUCNE ZA RAD SA NJIMA, koje ih razumeju i mogu da im se posvete.
U ovom sistemu mnogo toga ne valja, jos na sve to je falila i inkluzija u obrazovanju i Wualah – evo nas tu gde jesmo, stojimo zatrpani hrpom papira, puni strepnje da ne naidje eksterna, jer jelte, nismo se dovoljno posvetili svim djacima a kamoli detetu po IOP-u.
U vremenu demokratije, svi imaju pravo na SVE, pa tako i ja na svoje misljenje.
Srdacni pozdrav,
Nastavnik predmetne nastave
Psiholozi su gurajući inkluziju upropastili generacije dece sa poteškoćama u učenju, koja nemaju pojma gde se nalaze, a još manje nauče u školi. Bitno je samo da su potrošene pare i to ogromne količine, a sve ostalo će papir da trpi. Inkluzivno po redovnim školama mogu da se školuju samo lakši slučajevi, a sve ostalo je samo da se kaže. Zakon daje, roditelji neće da priznaju, svakoj školi trebaju učenici i upadamo u začarani krug. Čuvaj Bože