Da li je postalo manir da „seoski prvaci“, u cilju samopromocije i skupljanja poena kod „šefova“ prisvajaju akcije koje su pokrenula udruženja, grupe građana ili meštani samoinicijativno, nije nam poznato, ali su se, osim u Strojkovcu, takve situacije događale u još par vučjanskih sela.
Naš sagovornik, koji zahteva anonimnost, konstatuje da opis iz jučerašnjeg teksta Rešetke, sa izmenjenim imenom sela, slobodno može da se veže za još nekoliko mesanih zajednica:
“ Govorim o par sela u vučjanskom kraju, o kojima imam saznanja, a verovatno je sličnih primera širom Srbije. Predsednici Saveta su, kao po nekom pravilu, a naravno da ima i retkih izuzetaka, potpuno inertni, nekreativni i nepreduzimljivi. Oni, koji bi nešto i mogli da pokrenu, plaše se da bilo kakav predlog iznesu „višim instancama“, jer bi to talasanje moglo da im se zameri. Najbolje je, procenjuju, biti nevidljiv, obezbediti za sebe i svoje što veću korist u vidu zaposljenja, subvencija i sitnih privilegija koje „vlast“ donosi i ići politikom nezameranja sa onima koji će im trebati“.
Oni, dodaje, nemaju svoje mišljenje, već isto potražuju od svojih političkih šefova, a kada prepoznaju da bi neka inicijativa, eventualno mogla da im donese glasove i sačuva poziciju, pokušaće da je prezentuju kao svoju, odnosno partije kojoj pripadaju:
“ U selu gde ja živim, godinama smo čekali da se Saveti mesne zajednice pokrenu i počnu da rešavaju brojne probleme. Čekali i nismo dočekali. Onda smo odlučili da se sami organizujemo. Postavili smo prioritete i napravili plan rešavanja. Tražili finansijere, učestvovali na projektima, edukovali se. Kada su naše inicijative počele da se pretvaraju u konkretne akcije, Savet je pokušao da se umeša, da preuzme organizaciju i sebi pripiše zasluge. Nismo dozvolili, niti ćemo ubuduće ikakvu pomoć tražiti od onih koji su birani da zastupaju, brane i štite naše interese. Račun za svoje džabalebarenje, platiće na izborima“.
Sagovornik Rešetke napominje da je samo običan meštatin jednog sela, rešen da u njemu ostane, ali i da svojoj deci pruži bolje uslove za život nego što ih je on imao.
Sve dok nam, zaključuje, mesne zajednice vode ljudi kojima su lični interesi ispred opštih, sela će propadati, a u retkima koja su živa i puna dece, briga o perspektivi padaće na same meštane.
