Зашто се млади Лесковчани све више одлучују за студије у Словенији?

Последњих година се све више младих Лесковчана одлучује за студирање у Словенији, па се намеће питање – шта то Словенија има што Србији фали?

Наиме, Србија и Словенија су 2016. године потписале билатерални споразум који омогућава нашој омладини да упише основне или мастер студије и заврши их без плаћања школарине. Споразум ће важити све док Србија није чланица Европске Уније. Упис креће фебруара сваке године, а додатне информације можете видети на следећој вези: studyinslovenia.si.

Јована Кукић, студенткиња на Академији за ликовну уметност и дизајн у Љубљани, присећа се да је најпре њена сестра године уписала Правни факултет у Марибору, након што је у школи имала информативно предавање о студирању у Словенији.

„То ми је дало велику инспирацију да и сама покушам. Осећај студирања далеко од куће је често мешавина узбуђења и изазова. Упознајете нове културе и људе, али такође се суочавате са носталгијом и прилагођавањем на нови начин живота. Мислим да је то прилика за лични и академски раст, али захтева дозу самосталности. Родни град сам у почетку посећивала на сваке две-три недеље, а с временом све ређе, на месец-два, чак и три“, прича за Rešetku Јована.

Воин Јањић, апсолвент на Факултету за електротехнику, рачунарство и информатику у Марибору, који је путем сличних информативних предавања сазнао за то, првенствено одлучио за такав корак због „изазова“ који би то представљало.

Обоје истичу да су имали потпуну подршку родитеља за студирање у иностранству, док је околина имала мешовите реакције, испреплетане траговима сумње у исход свега.

„Претпостављам да је осећај као и било где другде, кад се навикнеш. Прву годину студија ми је пореметила корона, па сам више времена провео кући него у Словенији, али након тога сам Лесковац посећивао само за веће празнике, због финансијске ситуације и због (студентског) посла“, истиче Воин.

На питање да ли су значајне разлике у стандарду, култури и образовању у односу на Србију, Јована истиче да је Љубљана знатно скупља и да превладава утицај западне културе. Такође помиње да у Србији постоји „суочавање с изазовима квалитета и финансирања образовања“.

Са друге стране, Воин, који је у Марибору, каже да су цене приземне, за словеначки стандард чак и ниже него код нас. Културу је окарактерисао као веома сличну нашој због претходне припадности заједничкој држави, с тиме да су Словенци доста хладнији као народ.

„Могу заправо да кажем да сам, из разговора са својим пријатељима из Србије и из свог искуства закључио да је овде лакше проћи и кроз средњу школу и кроз факултет. Професори су доста прилагођенији студентима и постоји много већи избор ваннаставних активности“, додаје.

Јована за друштвени живот у Словенији каже да се своди на обиласке културних догађаја као што су изложбе, представе и слично, док ноћни живот или једноставно дружење нису приоритети, што само појачава утисак хладноће ове државе. Воин такође преферира српски друштвени живот, из истог разлога.

Обоје истичу да нису остварили значајна пријатељства међу домаћинима. На основу овога можемо да се запитамо да ли су Словенци иначе тако повучени, или такав однос гаје само према странцима?

То логично води и ка следећем питању: После студија у другој држави, да ли је повратак у Србију опција?

Јована каже да након студирања у другој држави постоје две опције – могућност даљег школовања или специјализације и могућност запошљавања у стабилном радном окружењу.

„У Србију се не бих враћала, али видећемо где ће ме пут одвести“, коментарише.

Воин се нада истраживању нових граница.

„Искрено, Србија изгледа као примамљива опција у односу на Словенију, бар што се тиче мог сектора, али више се радујем неким новим изазовима било даље на западу или пак на истоку.

Из ова два разговора је очито да постоје два суштински различита погледа на ситуацију, а можемо да закључимо да трава није у сваком случају зеленија са друге стране ограде.

Аутор: Слободан Станковић

НАПОМЕНА: По жељи аутора, текст је објављен на ћирилици.