Moraš biti instagramičan po svaku cenu. Životni standard sa instagrama, provodi, firmirana garderoba i skupi automobili, postali su deo svakodnevice. Mladima je danas pretežno važno da objave na društvenim mrežama budu upravo po tim standardima, iako u stvarnosti i ne žive tako.
Jer bez “insta života” niste u trendu, niste “cool” ili “in”, a to nikako nije po meri današnjice.
“A šta očekujete kada vidite primer mlade političarke iz Niša Ane Grozdanović koja je kao Instagram influenserka izgradila političku karijeru? Takve pojave su danas idoli mladima. I to ide sve dalje i sve agresivnije. Kažu tema je ispričana, ne možemo mi tu ništa, to je društvo ovog veka. Ja se nadam da ipak nije”, komentariše urednica portala Stav, novinarka Nataša Đorđević.
A gde su se izgubili oni obični ljudi kojima je okej biti bez šminke, u trenerci? Ljudi kojima je okej da nisu dobro i da plaču? Kojima je u redu da imaju visak ili manjak kilograma i da im je lepo dok su prirodni? Koji ne pate po svaku cenu ukoliko nemaju mogućnost da putuju na daleke destinacije? Kojima je okej da žive običan život?
„Nismo se izgubili, tu smo i živimo život u trenericama, bez šmike, onako kako hoćemo. Ja sam primer za to. Imam instagram nalog i nije mi blam da postvim baš takvu sliku, iz parka u trenerkama“, odgovara dvadesetdvogodišnja studentkinja Sara Mladenović iz Leskovca, ali se i slaže tim da je malo takvih u njenom okruženju.
Standard koji se postavlja na društvenim mrežama potpuno je iracionalan, kaže psihijatar Tatjana Jovanović, koja se u svojoj kliničkoj praksi često sreće sa mladim ljudima.
„Mišljenja sam da smo se poprilično estradizovali sa pojavom društvenih mreža i mogućnošću da zavirimo jedni drugima u živote. Ali kao što je i sama ličnost,jer persona odnosno ličnost u prevodu znači maska,znači da mi pokušavama onima sa kojima nismo bliski da predstavimo najbolje od sebe, a ne prave emocije. Hiperbolisanje svega toga doživelo je svoju manifestaciju upravo na društvenim mrežama gde se trudimo da pokažemo sebe onako kako želimo, kao i u svakodnevnom životu, u kontaktu sa ljudima koje dovoljno ne poznajemo. Sa društvenim mrežama smo ono što imamo na ličnom planu ekranizovali i ono što šaljemo nije objektivno“, zaključuje doktorka Jovanović.
Život na instagramu je majka, u stvarnom životu očigledno maćeha. I umesto što izlizujemo platne kartice po buticima i kod plastičnih hirurga, možda ne bi bilo loše da počnemo da ih koristimo kod nekog dobrog psihoterapeuta – onako, kao moderno drusšvo, bez predrasuda.
Autor: Jana Doder
„Mišljenja sam da smo se poprilično estradizovali sa pojavom društvenih mreža“
Molim Vas, gospođo Jovanović, nema nimalo potrebe za uopštavanjem. Jel to govorite za sebe, tj u svoje ime? Pustite Vi naše porodice i potomstvo i gledajte sebe, svoju porodicu i svoju karijeru, kao do sada.
Postovani urednice i postovana doktorka,
Kao majka imam veliku molbu. Posto se ozbiljno bavite drustvenim pojavama koje negativno uticu na psihu, zelim da sa vama i citaocima podelim iskustvo dragoceno za sve. Naime, pojavom drugacijih okidaca, doslo je do povecanog broja poremecaja kod stanovnika posebno mladih. Primetna je upotreba lekova za smirenje, koje cesto napamet uzimamo. Okidaci u znacajnom periodu u proslosti bili su nevraceni krediti zbog abnormalnog skoka rate u svajcarcima. Zatim privatizacije i otkazi uz otezanu mogucnost pronalazenja novog posla. Okidac su i razvodi, kako za parove, tako i za decu. Socijalne razlike medju mladima, kao posebno osetljivoj grupi usled slobode oblacenja u skolama i ekstremno bogatih i ekstremno siromasnih. Pad standarda koji je najvise pogodio srednji stalez koji tesko prezivljava i nema dovoljno za porodicu, decu da ih prehrani. Tu su i drustvene mreze, pojava progona drugacijih, podsmeh ka njima, promocija iskrivljenih vrednosti. Nedostatak jake podrske psihologa i socijalnih sluzbi u skolama i porodici, zbig urusavanja autoriteta skole i porodice.
Tako za posledicu imamo poremecaje koji ako se ne lece, mogu postati neizlecivi i sa fatalnim posledicama. Ne zna se tacno, ali se operise sa 30 do 70% populacije sa nekim od poremecaja. Oni su anskioznost, depresija, agorafobija. A siptomi su razliciti od vrtoglacice, mucnine, spavanje i zatvaranje u sobu, begstvo od ljudi, preosetljivost na svetlost, buku, cesto plakanje zbog osecaja beznadja, glavobolja, hipohondrija. povijena ramena, osecaj panike, lupanje srca, nemogucnost da se udahne vazduh.
PPPT je samo jedam od poremecaja. Lecenje, uspesno, traje do 6 meseci ako se odmah reaguje, lekar uspesno prepozna i uvede u terapiju osobu sa poremecajem i izvede je.
Koliko njih znate da ce sami posumnjati na poremecaj?
Koliko piremecaja uopste postoji i koji su im simptomi?
Koliko lekara znate da prepoznaju, sklope kocke, i posumnjaju na retko uspostavljanje dijagnoze ovih rasprostranjenih poremecaja o kojima se cuti i to zbog sramote, kriju se i sami piju lekove, postaju zavisni jer su i roditelji i mladi najcesce neuki.
Pritisak koji drustvene pojave vrse na organizam rezultira poremecajem. To nije nasledjena psihijatrijska bolest.
Molim vas da zamolite doktorku ili nekog ko ima vremena da u nastavcima ovde opise ove savremene poremecsne da bi ih ljudi prepoznali i otisli po pomoc, dok nije kasno.
Kad uzme maha, poremecaj osobu cini disfunkcionslnom za ucenje, za rad, vezu
porodicni i drustveni zivot. Hitno je potrebna pomoc. Ljudi nisu culi za ove dijagnoze. Neki se stide. Lekari retko uocavaju vezu sipmtoma pa vrtoglavicu lece vracanjem kristala u uhu ili neuroliskim tretmanima. 3 meseca smo uporno isli kod svih ne odustajuci da spasimo dete verujuci mu da oseca to sto oseca i podsticuci lekare da medju retkim dijagnozama potraze resenje. I Bingo! Uspeli smo.
Pohvaljujemo ovakve tekstove i zelimo da podstaknemo da se jos dublje pozabavite ovim problemima. Suicid je cesci kod starijih osoba sa ovim poremecajima. A zdrav zivot, radosni trenuci, rad, sport, rad, rad, sport, podrska, samo su neki nacini prevencije . I smanjen pritisak. Koji je danas SVEPRISUTAN.
Izvinite na opsirnosti.
Svima smo za ovo kazali i verujte, u famiji, na poslu, komsiluku, svi su se prepoznali i vec traze pomoc lekara, zele terapiju jer trpe tegobe.
Hvala na prostoru, izvinite jos jednom.
PPPD (persistent postural-perceptual dizziness)
“ I umesto što izlizujemo platne kartice po buticima i kod plastičnih hirurga, možda ne bi bilo loše da počnemo da ih koristimo kod nekog dobrog psihoterapeuta – onako, kao moderno društvo, bez predrasuda. “
Ako vi doktorka svoje platne kartice (čigledno ih imate više kao i poslova) izlizujete po buticima i plastičnim hirurzima ne znači da svi to rade. Prave domaćice ovih dana borave na pijaci i spremaju zimnicu da bi prehranile svoju decu. Takođe da se ide kod „nekog dobrog psihoterapeuta“ je privilegija takvih poput vas sa podebelim novčanikom ili sa više platnih platnih kartica.
Predlažem da se malo spustite na zemlju i pogledate malo bolje oko sebe. Možda ćete kao „dobar psihoterapeut“ ipak videti realiju sliku.
Čudo toliko ste kao pismena žena a za vas je persona /ličnost u prevodu maska???
Al se nalupala ova doktorka?